Вино, ергеле, дворови

Након атентата у Марсељу, француске новине су писале да је некадашњи најсиромашнији балкански принц умро као најбогатији монарх Европе и то после двадесет година владавине. Само готовина коју је краљ Александар Карађорђевић држао у страним банкама износила је око шест милиона фунти стерлинга. Зна се да је био власник и два златоносна рудника на планини Дели Јован, а делио је приход са француским власницима борског рудника.

Краљ Александар је стекао приличан иметак који његови наследници сада потражују.

Историчар Бранислав Глигоријевић кађе да краљево богатство није потицало само од примања која је путем цивилне листе добијао од државе, већ, и пре свега, од предузетничких послова. Куповином земљишта на Топчидеру и у Раковици, основано је 1924. године "Дворско пољопривредно добро". Почело се с производњом зимског поврћа и цвећа у стакленицима на простору од осам хектара и 75 ари у "Дворској башти у Раковици". Затим је отворена дворска економија у Топчидеру, са ергелом за коње, шталом и живинарником. Задужбинско имање на Опленцу стално је увећавао, годинама откупљујући плацеве од сељака. Временом је оно достигло површину од 143 хектара и 68 ари, а састојало се од шума и паркова, винограда, воћњака, ораница и ливада.

Градио сопственим новцем

Бавећи се понајвише гајењем винове лозе, краљ је подигао и сопствени подрум из кога су била позната вина – бело "опленка" и црно "тријумф", које је извозио на инострана тржишта. Кад се посао мало развио и приходи увећани, купљено је и земљиште у Демир Капији, намењено такође садњи винограда, као и имање у Сокобањи које је претворено у "Краљеве ливаде", са којег је сакупљано сено за потребе дворске економије у Топчидеру. Нема сумње да је краљ Александар велике приходе остварио инвестирањем у експлоатацију рудника Железник, Нересница и Бродица, дуж пута Кучево – Мајданпек, у којима су откривена налазишта златне руде, каже Бранислав Глигоријевић.

– Захваљујући, пре свега, приходима са својих добара, краљ Александар је успео да сагради породични дом на Дедињу, у који се уселио 1928. године, а затим да започне и градњу Белог двора резиденцијалног карактера, који ће бити завршен две године после његове смрти – каже овај историчар.

Привређивање је за њега значило не само стицање иметка, него и допринос општем развоју земље. Сматрао је својом дужношћу да оно што је добијао од државе, или је стекао својим радом, на неки начин врати народу. Чинио је то целог живота и преко добротворних и хуманитарних акција. Дуга је листа краљевих фондова, задужбина, добротворних установа, стипендија, прилога...

– Од својих средстава саградио је Дом за средњошколске ученике на Топчидеру и Студентски дом код Вуковог споменика, тада једини на Балкану, који је могао да прими 500 студената. Финансирао је изградњу обновљене Његошеве капеле на Ловћену и подизање Споменика незнаном јунаку на Авали – каже Глигоријевић.

Како објашњава наш саговорник, после Другог светског рата на удару се нашла имовина, оставштина краља Александра, додељена наследницима, његовим синовима. Као што је познато, знатно раније пре агресије на Југославију влада је највећи део државног новца, у злату и страној валути, изнела из земље и депоновала у банкама Велике Британије, Америке, Бразила и Турске. Брзина којом су се одвијале операције немачке војске онемогућила је да из земље изнесе преостали део државног новца, и посебно вредности које су потицале из Двора.

Одмах при одласку краља Петра из Острога, у тај манастир је пристигла из Никшића колона дворских аутомобила са пртљагом који је евакуисан из Београда. Он је садржао део државног новца, затим 10 сандука злата и 15 врећа новчаница и део "дворских ствари" међу којима је била и уметничка слика Рафаела, увијена у ролну.

Није знао шифру

Кад је објављена капитулација југословенске војске, старешина манастира, архимандрит Леонтије Митровић одлучио је да сакрије бар нешто од поменутог блага, како непријатељу не би све пало у руке. Из магацина где су чувани, извукао је шест сандука државног злата и два кожна кофера и металну касицу "дворских ствари" и закопао их у земљу. Крајем априла 1941. у манастир су упали Немци предвођени агентима Гестапоа, спровели претрес свих просторија и из магацина извукли четири сандука државног злата, 15 врећа са новчаницима и 11 сандука дворских ствари, скупа са Рафаеловом сликом, и све то натоварили на камионе. У току рата дошло је до још једног упада у манастир Острог у потрази за преосталим благом и тада су четници однели један сандук. Након рата у преосталим откопаним сандуцима пронађено су златне шипке, златни новац, златно посуђе... Све је то упаковано у десет сандука и послато за Београд.

– Две године након завршетка рата краљ Петар Други је покушао да сам поврати своју имовину на суду, па је ангажовао адвоката Ђорђа Радина. Краљ је тада проценио да његова имовина у Југославији вреди око 60 милиона долара. Он је покушао да докаже да је извесна количина злата, која се тада налазила  у Америци, део његове приватне имовине, предочивши да је један од већих акционара Народне банке Краљевине Југославије, која је правни сопственик злата, а познато је да је банка то злато, смештено у трезоре у Америци, купила новцем који су јој акционари дали. Осим тога, уочи самог рата, овој банци је на чување дат један део краљевог злата које је вађено у његовом приватном руднику Нересница. Навео је и податак да је Управа Двора продала Народној банци око 500 килограма злата, док је приближно исту количину депоновала у банчине трезоре на чување, пошто у Двору није било довољно сигурних сефова – прича Глигоријевић који је написао књигу о краљу Александру.

Краљ није имао среће да дође макар до једног дела своје имовине. Једном приликом је открио да у некој швајцарској банци постоји тајни рачун на који је његов отац, краљ Александар улагао доста новца. Међутим, није знао шифру рачуна.

--------------------------------------------------------------------------

Милион динара за темељ цркве

Идеја о изградњи храма на Опленцу настала је у данима избеглиштва и политичке изолације краља Петра, а постала је опсесија некадашњем избеглици кад је ступио на престо Србије, каже историчар Драгољуб Живојиновић.

Иако је финансијски био неспособан да гради цркву таквих размера краљ Петар је био чврсто решен да сва расположива средства утроши на њу, каже Живојиновић и додаје да је монарх био томе посвећен, спреман да лишава себе и своје најближе многих ствари. Знао је да није могао добити државни новац, као и да су поједини утицајни политичари били против градње храма.

Почетна сума за изградњу храма износила је око милион динара, али се она постепено увећавала, повећањем броја објеката које је краљ желео да гради у Тополи и куповином околних имања (земљиште, шуме).

– Прикупљање новца започело је раније. Рачун за ту намену отворен је код Француско-српске банке у Београду, а водио се на краљево име. Рачун је отворен 14. децембра 1911. године када је уплаћен износ од 186.220,50 динара. Шест месеци касније уплаћено је 60.845,55 динара. Читав капитал намењен је изградњи цркве на Опленцу. Краљ Петар утрошио је огромна средства за куповину околних имања и шума.

Краљ је улагао у српске кредитне установе (банке, штедионице, задруге, осигуравајућа друштва, разне фондове). Највећи део средстава држао је у Француско-српској банци и Врачарској штедионици, а располагао је значајним износом готовине, коју је углавном полагао у француске банке.

У тренутку краљеве смрти, за њим је на књижицама и у готовини остало је 329.147 златних и 135.095 сребрних динара. За ондашње прилике то је био велики капитал, уз хартије од вредности у земљи и иностранству – каже Драгољуб Живојиновић.