Ратови полова

У Подгорици и на Цетињу је прошлог месеецодржан Трећи фестивал црногорског позоришта, први пут у форми бијенала. Главна селекција, у којој је приказано једанаест представа, дала је значајан увид у кретања у црногорском театру, од бављења актуелизованим тумачењима класике (Дон Жуан, Отело), преко импозантног, епског тумачења савремене класике (На љетовању, Ко се боји Вирџиније Вулф), до радознале, луцидне потраге за новим сценским изразом (Суза, Експлозија сјећања 5, Оро из бајке). На тематском плану значења представа, врло је приметно интересовање аутора за односе између полова, што ћемо у овом тексту истражити.

Представа Суза, играна на сцени Зетског дома на Цетињу, у режији Ника Aпера (псеудоним Ника Горшича), централно се бави односима међу половима и проблемом женског положаја у патријархално утврђеном друштву. Настала на основу текста Херберта Ахтернбуха (1979), у који су укључени и делови мизогинијске расправе Пол и карактер Ота Вајнингера, представа је подељена на четири дела, четири приче које играју четири различите глумице. Критички се приказују различити видови репресије над женама, али, због своје естетизоване, универзализујуће форме, њена значења надрастају конкретне проблеме и постају опште критике низа других репресија – друштвених, политичких, религиозних.

Олбијеву драму Ко се боји Вирџиније Вулф  која, такође, дубински расеца мушко-женске односе, на Бијеналу смо видели у редитељском читању Дина Мустафића (продукција ЦНП). Сурове брачне игре између Џорџа (Бранимир Поповић) и Марте (Варја Ђукић) овде су и метафорички прикази друштвених односа који откривају незапушиве рупе у темељима друштва. За ово сценско тумачење је специфично то што је мржња коју Марта и Џорџ исијавају једно према другом схваћена скоро мелодрамски, топло, као прикривена љубав. Свађе су реакције на потискивање осећања. Такво читање Олбијеве вишезначне драме подразумева идеју да друштво спречава остваривање љубави, као и то да је насиље реакција на системско гушење потребе за блискошћу.

Експлозија сјећања 5 је представа редитеља Едуарда Милера, настала на основу текстова  Хајнера Милера, а говори о моћи и репресији у савременом друштву, приказаним и кроз анализу односа између полова. Други део представе чини извођење Милеровог текста Квартет, поетски снажног, иако херметичног, тумачења Лаклоових Опасних веза, кроз дијалог Мертеј (Ксенија Мишић) и Валмона (Срђан Граховац). Током бруталне игре завођења, њихове улоге се замењују: Мертеј изиграва Валмона, Валмон Мертеј. Ова инверзија сугерише идеју да су мушко-женски односи једна чиста игра, мучно надметање, бруталан рат, грубо и беспоштедно манипулисање осећањима. Док Мертеј и Валмон воде свој приватни рат, преко звучника чујемо грување топова, што тумачимо као знак глобалног рата, насиља на ширем, друштвеном плану. На овај начин се успоставља јасна аналогија између приватног и друштвеног насиља: корени глобалне деструкције налазе се у личним фрустрацијама.

Текст Инстант сексуално васпитање Ђорђа Милосављевића који је пре две године имао праизведбу у београдском позоришту „Бошко Буха”, на сцену Градског позоришта у Подгорици поставио је Никола Вукчевић. Представа се, такође, између осталог, бави анализом мушко-женских односа, конкретно сексуалношћу која, због друштвених присила и предрасуда, не бива спонтано изражена, већ подлеже обезличењу, лишава се дубине. Сексуални односи постају роба, материјална трансакција, бизнис (ова идеја се артикулише кроз проблем проституције), док се веза између сексуалности и љубави потискује и нестаје, као резултат стида од испољавања осећања. То се, у идејном смислу, може повезати са представом Ко се боји Вирџиније Вулф, но, са естетске стране, Инстант сексуално васпитање не карактерише та врста финог, суптилног израза. Напротив, представа је доста сирова, груба, па и естрадна. Иако уметнички безвредна због такве форме, представа има друштвени/педагошки значај, јер поставља низ важних питања у погледу односа између полова, у облику који је питак, привлачан гледаоцима, нарочито млађима који је одлично прихватају.

Дон Жуан у режији Ане Вукотић суптилно је, поетично, савремено читање Молијерове комедије која се директно обрачунава са лицемерјем и лажним моралом, такође кроз третман мушко-женских односа (продукција ЦНП). Драган Мићановић, са великом страшћу, али и нескривеним цинизмом, игра незаситог заводника Дон Жуана. Његова страст за инстант завођењем жена може се разумети и метафизички, као вечита, немирна, психолошко-антрополошка потреба за сталним изазовима. Симо Требјешанин игра Зганарела, његовог антипода, у погледу стриктног придржавања конформистичких начела, као и отпора против суровости у односупрема женама. Дон Луј Бранимира Поповића је локално препознатљиви борац за сирове патријархалне вредности, не одваја се од свог пиштоља, више пута пуца на сина, покушавајући да га убије и тако опере част породице. Његов тврди мачизам близак је лику Мушкарца (Душан Ковачевић) из представе Суза. 

Представа Новеценто – Бока хотел, настала на основу текста Стевана Копривице, у режији Ђурђе Тешић, жанровски се може означити као поетска мелодрама (продукција Центра за културу Тиват). Она епски исцртава историју двадесетог века, кроз животописе чланова четворочлане музичке групе која свира на тераси хотела Бока. Ту се преплићу лично и политичко, сликају се индивидуалне породичне драме, али и турбулентни друштвени догађаји. Стварност се меша са фикцијом, бајком и поезијом, при чему су срж низа драма, наравно – мушко-женски односи. За разлику од осталих представа на овом бијеналу, љубави се овде приступа романтизовано, као неугасивој, непосустајућој сили која се опире изазовима, истрајава кроз време, преживљава искушења (у складу са захтевима жанра мелодраме). И представа На љетовању редитељке Радмиле Војводић, настала према драми Максима Горког, у неколико својих сегмената се бави мушко-женским односима, у времену транзиције. Кроз сценско ткање неостварених љубави, на пример, између Љвовне и Власа, затим несрећних, промашених бракова (Варвара Михајловна-Басов), као и кроз приказ безначајног, салонског заводништва песника Шалимова, изражава се општа, кошмарна промашеност живота ликова, обелодањују се њихови пропали планови, неостварени снови, изгубљене илузије.   

Историја позоришта је преплављена делима која се примарно баве мушко-женским односима, при чему они, скоро никада, нису једнозначно постављени. Конфликти између љубавника и окружења које их презире, на ове или на оне начине, никада у историји позоришта нису имали строго приватни карактер. Напротив, бављење односима између мушкараца и жена увек је било у вези са приказивањем друштвених противуречности, представљало је полигон критике политичког конформизма, спутавања индивидуалности и слободе. Преглед програма овогодишњег Бијенала црногорског театра, који смо овде дали, кроз специфичну визуру мушко-женских односа, може послужити као потврда ове тезе. У уметнички вредним делима, приватно је увек и јавно, лично је израз друштвених тензија, рефлексија система, одраз устројства света.