Јапан као лош пример

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Барак Обама је од петка у Токију, на последњој станици своје азијске турнеје, која је, поготово на самиту Г-20 у Сеулу, показала да његов лични и дипломатски шарм нису више тако делотворни као на почетку његовог у сваком случају историјског мандата.

Не успевши да у кофере за повратак кући спакује ни споразум о слободној трговини са Јужном Корејом, нити шири договор са лидерима водећих светских привреда о заједничком „уравнотежавању” светске економије, остало му је само да констатује како то није резултат његове ослабљене позиције код куће, после недавних конгресних избора.

„Са Ху Ђинтаом није било ништа лакше преговарати ни кад ми је рејтинг био 65 одсто”, рекао је у једном сусрету са америчким новинарима. (Тренутна популарност код куће му је иначе око 45 одсто).

Више него други досадашњи скупови, самит Г-20 је показао да је сваком своја брига преча, па је, уместо колективног напора да се после прохујале кризе ударе темељи заједничком економском расту, превладао принцип „спасавај се ко може – и ко уме”.

Док је Обама био на Далеком истоку, овде у Вашингтону је заседао специјални комитет чији је задатак да предложи мере за смањивање америчког дефицита, који је саопштио да и Америци предстоји оно што су други већ искусили – непријатно стезање каиша. У суочавању са проценом да ће 2020. само за отплату камата за своје дугове морати годишње да издваја билион (хиљаду милијарди) долара, изгледа да другог решења нема.

У настојањима да у овом контексту охрабри и себе и нацију, Обама је у Сеулу поручио да „Сједињене Државе очигледно имају специјалну улогу на међународној сцени, без обзира ко је председник... Ми смо веома велика, веома богата, веома моћна земља. Ми смо имали превелики утицај на светске послове већ цео један век, али сада једној групи других земаља иде веома добро, па је природно да буду гласнији у заступању својих интереса и идеја. То је здрава ствар”.

Ова дијагноза је била сасвим реална слика данашњег света, у којој међутим више нема земље која је Обами данас домаћин.

Јапан, родоначелник свих азијских економских чуда, данас је само сенка некадашњег економског џина који је током осамдесетих година прошлог века претио да ће да прегази готово све америчке индустрије, од аутомобилске до електронске. Нема више оног Јапана који је по Америци куповао „трофејне” фирме попут холивудских студија (Универзал и Колумбија), чувена здања (Рокфелер центар у Њујорку)...

Јапански економски балон, напумпан на прегрејаним ценама некретнина, издувао се почетком осамдесетих (сличности са кризом која је у Америци такође почела сломом тржишта некретнина су упадљиве), и економија се од тога ни после две деценије није опоравила. Бруто национални производ стагнира, раст је сасвим анемичан, становништво се смањује (и земља демографски рапидно стари). Кина је Јапан недавно претекла као светска економија број два. У Токију се владе смењују великом брзином, тако да је тешко запамтити имена премијера (данас је то Наото Кан).

Индија је баш у овом периоду јапанског заостајања имала дводеценијски успон, а кинески расте је већ најдужи и највећи у економској историји.

Многи предвиђају да би и Америка могла да пође јапанским путем економске малокрвности, а овдашња упозорења да је то сасвим реалан сценарио су учестала. Обама у просперитетном Токију и оближњој Јокохами, где учествује на још једном самиту, овога пута азијско-пацифичком, можда неће имати прилике да види узорке и узроке овог стања, али нема сумње да се јапанска лекција код куће детаљно проучава.