Изабрани задаци и борба против корупције

Међу десет европских обавеза Србије за 2011. има оних које су тако формулисане да се лако могу изврдати и оних за чије испуњење не постоје чврсти параметри. На пример, Србија може да усвоји и закон о реституцији и нови закон о финансирању странака, али тако да то суштински не значи много, ако би се рецимо реституција одложила у недоглед или ако се у закон о финансирању странака не унесе довољно гаранција јавности и свеобухватности контроле. С друге стране, међу задатке који нису довољно јасно одређени, где ће процена испуњености зависити од утиска и тумачења спадају рецимо „унапређење интеграције Рома”, „унапређење регионалне сарадње” и „наставак структурних економских реформи”.

Има и задатака који се чине немогућим. На пример, проблем „повећања захтева за азил” очигледно је последица лоших економских прилика у земљи и тешко да би га органи Србије могли решити сем уз озбиљно кршење људских права (нпр. неиздавање путних исправа „сумњивима”). На сличан начин и „довршетак сарадње са Хагом”, ако се тумачи на уобичајени начин (изручење Младића и Хаџића), може бити немогућ – ако је веровати нашим властима да су и до сада чиниле све да ову двојицу пронађу.

Међу „заповестима” се не помиње реч корупција, али, без обзира на то, испуњење многих задатака би повољно утицало на успешнију борбу против корупције. Први задатак се односи на „исправљање евентуалних пропуста током процеса реизбора судија и тужилаца”. Независно и стручно правосуђе је предуслов не само за борбу против корупције већ и владавину права. Пропусти код (ре)избора су не само „евентуални” већ очигледни. Суштина пропуста није у томе што је изабран неки Пера, који то не заслужује, а није изабран Жика, који је био бољи од њега, већ што ни јавности ни Пери ни Жики није саопштено прецизно, у виду ранг-листе избодоване по унапред утврђеним критеријумима, по чему то један заслужује да буде судија или тужилац, а други не. Или, по чему је овај први бољи од другог, ако обојица заслужују тај положај али једноставно није било довољно места за све. Ако је избор обављен на основу такве ранг-листе, она се може објавити и главни проблем решити, уз давање могућности да се евентуалне грешке у бодовању исправе.

„Несметано функционисање независних регулаторних тела” је вишезначно. За почетак, и ми у Србији и ЕУ требало би да будемо свесни да међу регулаторним телима постоје битне разлике. Нека „регулаторна тела” су у ствари независни државни органи,чији је статус уређен Уставом и (или) законима и треба их у складу са тим и третирати (нпр. Заштитник грађана, повереник, антикорупцијска агенција, државна ревизорска институција). Постоје и други, важни, али Уставом недефинисани ентитети, који се у законима називају „независне организације”, „независна тела” и слично, попут комисије за заштиту конкуренције, РРА и РАТЕЛ-а. Наравно да и независни државни органи и независна тела треба да функционишу несметано, све док раде по Уставу и закону, али ту не сме бити крај. Независни државни органи треба да добију важног савезника у Народној скупштини. Када парламенту поднесу годишњи извештај о раду, и у њему наведу уочене проблеме у прописима или у виду опструкција од стране извршне власти, онда скупштина треба те извештаје брижљиво да размотри и да на основу њих прописе измени или позове на одговорност министре и друге који су кршили закон.

„Решавање власништва над мандатом посланика” такође је битно питање и за борбу против корупције, али га по значају премашује и залази у срж демократског уређења Србије. Одредба члана 102 ст. 2 Устава, која је у највиши правни акт унета са јасном намером да се посланици учине потпуно несамосталним у односу на странке са чијих листа су изабрани у скупштину, може се, док се Устав не измени, релативно једноставно, „умртвити” одредбама Закона о избору народних посланика. Међутим, ни та измена неће бити довољна гаранција да добијемо парламент који ће деловати као истински контролор владе.

Испуњење многих наведених задатака у 2011. било би несумњиво корисно за Србију. Проблем је што приоритетних питања за решавање имамо много више него што је ЕУ кадра да попише, а камоли да контролише. Па, ипак, може се закључити да би завршетак посла по неким од наведених задатака могао да помогне да добијемо снажније независне државне органе и парламент и да, самим тим, мање зависимо од бриселског штапа и шаргарепе када треба наћи снаге и воље за решавање проблема који су и из Београда добро уочљиви.

*Програмски директор организације Транспарентност Србија