Корупција у очима грађана

Корупција у Србији је неретко предмет процена, али не дешава се сваки дан да о феномену можемо говорити на основу репрезентативног истраживања на националном узорку. Глобални барометар корупције (GCB), један је такав подухват, који за Transparency International спроводи Галупова мрежа широм света (у Србији TNS Medium Gallup). Подаци су прикупљани новембра прошле године.

Држава у борби против корупције: грађани у просеку оцењују успешност антикорупцијских мера које влада предузима са 2,38. Неко би рекао да ни то није лоше. Међутим, када се узме у обзир да је пре две године оцена била готово идентична (2,4), да је у међувремену борба против корупције фигурирала као један од главних државних приоритета и да су у том периоду усвојени неки антикорупцијски прописи, мировање представља неуспех.

Утисци о корумпираности институција и сектора:све категорије обухваћене истраживањем изузетно су лоше прошле, а политичке странке за нијансу лошије од правосуђа, медија и јавних службеника. Одговори одају резигнираност која озбиљно смањује шансе да се ствари помере са мртве тачке, тим пре што је порасла у односу на 2007. Утисак о креирању јавне политике и прописа тако да погодују интересима фирми које подмићују носиоце власти, такође, широко је распрострањен. Да се овај недопуштени вид лобирања често користи сматра 54 одсто грађана (у региону већи проценат има само Хрватска).

Стварно искуство – обим ситне корупције: 18 одсто испитаника признаје да је неко из њиховог домаћинства у претходних 12 месеци дао мито. Проценат се увећава за део од следећих девет процената који нису желели да на питање одговоре. Испало је да смо најгори у региону, мада је могуће да су наши испитаници били нешто искренији од комшија из БиХ (девет одсто), Македоније (четири одсто), Бугарске (четири одсто). Када овај проценат помножимо са бројем домаћинстава у Србији, долазимо до процене од пола милиона случајева корупције на годишњем нивоу. Штавише, тај проценат обухвата само ситну корупцију и то само ону код које се нешто нелегално даје или плаћа, а не и незакониту размену услуга. С друге стране, иако полиција сваке године открива све више корупционашких кривичних дела, тај учинак остаје испод један одсто укупног броја случајева. О давању мита сведочи 12 одсто корисника услуга здравства, девет одсто оних који су имали контакте са полицијом, осам одсто оних који су имали посла са правосуђем, шест одсто људи који су били у контакту с образовним установама и три процента оних који су пословали са пореским властима.

Шта су грађани спремни да учине: чак једна четвртина грађана који су давали мито кажу да су због тога поднели формалну жалбу или пријаву. Најчешћи разлог за нечињење је одсуство вере да би то ишта помогло (74 одсто грађана). Такође, у Србији страх од одмазде наводи се чешће него у било којој другој балканској земљи. У контексту спремности грађана на жртву занимљив је и одговор према коме би више од трећине било спремно да плати скупље за робу и услуге фирми која не практикује корупцију.

Оваква истраживања треба да подстакну државе да покрену борбу против корупције, а онима које већ нешто раде на том пољу да сагледају успешност предузетих мера. Поруке би овај пут могле бити: 1) Уместо декларација – конкретни и орочени планови акција; 2) Прво решавати корупцију која је у вези са политиком – кроз јавност доношења одлука и прописа, контролу финансирања партија, искључивање страначког фактора из области где му није место (управљање јавним предузећима, димензионирање администрације итд.); 3) Заштита оних који о корупцији имају сазнања и желе да говоре, како би, кроз већи проценат откривених случајева, претња санкцијом заиста постала озбиљна.

програмски директор Транспарентност Србија