Прва ноћ под шатором

Шумарице код Краљева – За оне који нису осетили страх од земљотреса и серије потреса вероватно је несхватљив одговор породице Павловић из краљевачког села Шумарице да је „ноћ у шатору фантастична”. Међутим, када је градски кризни шаб поставио овакав привремени смештај у двориште ове и још четири куће, за њих је то значило само једно – миран сан.

Супружници Зоран и Славица Павловић осам дана су спавали отворених очију. А како би другачије и могли у кући на којој је кров искочио из лежишта, а спољни и преградни зидови попуцали, окрунила се таваница и оџак с крова „сишао” на земљу?

– Нисам се плашио за себе, бринуо сам за децу. И кад мало задремам увек сам на опрезу. Моја сестра ни минута није спавала до прексиноћ. У шали смо је звали „стражар” – описује за „Политику” Зоран „време пре шатора”, који су иначе позајмица Унхцр-а.

Иако важи правило да се у селу устаје с петловима, признали су нам, јуче су се пробудили „око деветке”.

– Верујте, први пут смо се наспавали. Није било страха, знали смо да смо сигурни. Имамо среће, јер иако је средина новембра време је пролећно. Само да не захладни – каже Славица и објашњава да у кућу улазе само по најпотребније ствари и да се задржавају веома кратко.

– Немојте само – додаје мало у шали, а мало у збиљи Зоран – да људи схвате да нам се овде толико допада, па да нас забораве приликом обнове.

Како кажу у градском кризном штабу, шатор је непромочив и у њему се може боравити и на минус десет степени Целзијуса, јер су у опреми стигле и пећи, налик старинским фурунама. Припадници краљевачке жандармерије поставили су га за 35 минута, а Павловићи су на десетак квадратних метара направили праву спаваћу собу са шест кревета. У њој спавају три генерације: Зоранова мајка, сестра, супруга и двоје деце.

За Павловиће, као и за готово сва домаћинства у селима, ово је једино прихватљиво решење. Једино – јер људи на селу живе од рада на имању и узгоја стоке.

– А земљу не можеш да преселиш. Нама на селу храна не треба, ми то сами производимо. Само да ми се кућа не руши! Ваљда ће поправка бити могућа. Знате, ово је моје огњиште. Овде су се моји преци рађали и умирали, овде су се и моја деца родила – изговара Зоран не скривајући стрепњу од последње речи комисије која ће ускоро поново доћи да каже коначну одлуку.

Уз сву муку ова породица труди се да јој живот тече као и раније. У то смо се уверили када се у дворишту појавио парох Драган Јовић. Дошао је, објашњава нам Зоран, да свети водицу, јер им је 16. новембра слава, Ђурђиц.

– И колаче сам наручио. Што? Па, моји преци су у горим условима славили славу, да не могу ја под шатором! – изричит је у својој намери наш саговорник.

Док благосиља Зоранову намеру, Драган Јовић нам открива да је он парох кога прате земљотреси.

– Пре овог сам био на у цркви планини Маљен, где је био епицентар мионичког земљотреса. А у сирчанску цркву Светог пророка Илије дошао сам недавно. Не брините, кажите читаоцима да до пензије нећу мењати парохију – кроз шалу нам је казао свештеник Јовић, а уз тугу додао да је његова црква и те како страдала од земљотреса.