Никотински џихад

Није баш неки осећај када схватим да нисам много одмакао од 12-годишње шимпанзе која је у зоолошком врту Бејрута научила да пуши. Као што њој није помогла недавна рехабилитација у Бразилу на коју су је упутили либански заштитници права животиња, изгледа да ни мени не помаже кампања српских антиникотинских просветитеља.

Таквима попут мене стигао је Црни четвртак: Закон о заштити становништва од изложености дуванском диму.

Одмах да се разумемо. Подржавам сва права непушача и солидаришем се с параграфима који коначно одређује њихову заштиту. Толико пута сам био сведок „Марфијевог закона“ – по коме дувански дим непогрешиво иде у лице непушача – да заиста мислим да их треба спасти од ничим неизазване никотинске агресије.

Све то ме ипак не спречава да јавно протестујем због дискриминације једног дела пушачке масе – а она је у овој земљи унаточ напорима министра здравственог повелика – којој су ускраћена елементарна људска права. Укључујући и право да, не погађајући друге, сами одређују судбину сопствених плућа и живота шире.

Др Томица је др Милосављевићу одавно доделио мисију месијанског заштитника права непушача и Атиле тврдоглавим српским пушачима. Изгледа да су у садејству победили.

Плашио нас је гостујући професор на радном месту министра драматичним податком да готово половина Срба пуши, мада је бројка сада необјашњиво сведена на трећину. Небитно.

Тријумф је означио почетак још једне драматичне поделе Срба: на пушаче и непушаче. Слажем се да у сорти ових последњих има себичних и безосећајних, што значи да је држава морала да интервенише.

Али, у огромној жељи да себи окачи ленту Великог никотинског реформатора и тако Србији обезбеди бржи улазак у ЕУ, речени Доситеј српског здравственог простора прогурао је свој сањани закон који би у неким деловима могао да звучи и као мобинг.

Знате, то је она модерна енглеска реч старосрпског и келтског порекла која означава да вас неко прогања.

Разумем списак институција које су од четвртка Nicotine free. Не разумем, никако, како су на ту листу доспеле медијске куће. Ако су у праву моје колеге које министра боље познају, онда се ради о освети хигијенског талибана који новинаре мирише колико и дувански дим.

Но, професоре, ово није тема Вашег и мог сукоба. Зато, потискујући лично осећање фрустрације што немам право на изолацију на радном месту, што немам забран који бих делио с грешницима попут мене, што страхујем да ће ми Ваши инспектори стално лебдети над главом, постављам нека шира питања.

Знам да то није Ваш ресор, али зар држави и влади није већи приоритет да види шта ће са армијом од најмање пола милиона сиромашних? Или с две такве армије незапослених? Да не идем даље.

Ако је држави заиста намера оздрављење нације, ако упозорење с паклица цигарета каже да дуван смањује потенцију па тако додатно утиче на „белу кугу“ српског народа, зашто онда држава једноставно не забрани пушење?

Неће, јер то значи губитак неких 14 одсто прихода којима пушачи пуне државни буџет.

Драги Томице, не бисте се Ви тако окомили на ову здравствену ленту да сте пратили шта каже NewEnglandJournalofMеdicine, претпостављам да знате да се ради о водећем светском медицинском часопису.

Елем, после 40 година побољшања здравствене дијагнозе због све мањег броја пушача, у САД је констатовано да се број одраслих угојених особа увећао за 34 процента, док се проценат никотинских зависника смањио за 21 одсто.

„Установили смо да је у мртвој трци изеђу гојазности и пушења гојазност победила, на лош начин“, кажу истраживачи Националног бироа за економска истраживања из Кембриџа, у Масачусетсу.

Замишљам лифт „Политике“ који ће за коју годину имати капацитет да превози два-три новостворена непушача који су компензацију за дуван нашли у једначини: пакло цигарета = кило баклава.

Колико ће државу коштати боловања запослених који ће у зимско време истрчати напоље да повуку два дима? Каква је ту costbenefit анализа?

Имате ли Ви, г. Томице, слична истраживања? Можете ли да нам израчунате колико ће бити тежак финансијски притисак нагло одебљалих на здравствене фондове? Или ће овој влади прекосутра и даље бити чист футуризам.

Рекао бих да Вас то не интересује. А и што би, када као разуман човек ипак схватате да нећете бити министар и читаве наредне деценије? Вама је најважније да остварите лични аманет: да се укину никотинске слободе и заведе непушачка демократија.

Држава и њен надлежни министар имају своју рачуницу. Познато им је да ће онај најгори српски сој, пушачки, гледати да на све начине умакне канџама новог закона. Што их чини савршеном метом ловачке сезоне без ловостаја.

Држава која нема пара да плаћа рачуне креће у наплату дуванског харача не би ли се додатно допунио буџет. Можда су ти приходи већ укалкулисана ставка на страни активе, о чему је обавештен ММФ.

Припадници три вида инспекција спремају џихад на институције које би могле да скривају никотинске терористе. Софистицираним инструментима детектоваће се дим, органолептички ће се прегледати пронађене пепељаре и пикавци.

Томице, Томице, истераћете на улицу колеге који би, по сопственој жељи, желели да се после операције смире једном цигаретом. Примораћете наставника у школи, који здушно ученицима понавља да је пушење штетно, да изађе на чистац дворишта.

Каква Вас је то експертска анализа нагнала да закључите да је боље да неки професори универзитета – ти слабашни никотински зависници – изађу на тротоаре, пред пучанство, уместо да добију неку академску собицу у којој би издувавали димове сопственог несавршенства?

Пошто сам се декларисао као зависник, једино се надам да нећу морати да агитујем за Параду пушача која би указала на наша угрожена права.

Шта ћемо тек с цинкарошима. Нема Вермахта да Србе упозори да је претрпан пријавама потказивача, па ће се злобници размахати.

Замислите само оне који код куће натрпају џепове пикавцима па почну да их разбацују по радном месту, било где. Шта да радите? Тражите ДНК анализу? Нема шансе.

Томица је инспекторе обучио као питбул теријере дајући им сва овлашћења. Одмах казна. А ти се жали Свевишњем. Некако верујем да су и на оном свету ствари правичније решене. Не иду ваљда сви пушачи у Хад. Неки доспе и до раја, а какав је то рај ако му нису обезбедили простор да ујутру запали уз кафу.

Имам утисак да се иза свега крије нешто покварено, мада не успевам да утврдим о чему се заправо ради. Прихватам ризик да се уврстим међу браниоце теорије завере.

Сумњиво ми је да се сви око ових антиникотинских Made in USA потеза слажу. Симптоматично за време у коме свет не може да се договори о одговору на глобалне климатске промене или о начинима супротстављања глобалној финансијској кризи.

Препознајем у свему овоме и елементе нашег колонијалног понашања. Да се Американцима додворимо преко дувана, када већ не смемо да причамо о чланству у НАТО. Да разгалимо Европљане показујући да делимо њихов „сет вредности“, као да би нам они замерили неки праведнији приступ решавања Мајке свих српских проблема – пушења.

Једина утеха која ми остаје јесте што не пушим у Тексасу. Тамо бих, ако се овако настави, за коју годину могао да добијем смртну казну. Срећан што сам рођен у земљи Србији, која брине о свим својим грађанима, идем сада напоље да запалим цигарету. Само да не заборавим метар како бих био на дозвољеној удаљености и како не бих повредио санитарни кордон поред „Политике“.