Колекционарски сувенир хладног рата

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Призор је би толико необичан да је требало – протрљати очи! У само центру Вашингтона, преко пута Националне галерије, уз тротоар је паркирано ни мање ни више него 15 аутомобила који су историја и у земљи свог порекла, а камоли у Америци.

Добро очувани, у различитим бојама, са власницима који радозналцима објашњавају карактеристике овог чуда од технике. За Американце чуда у правом смислу речи: они старији су о томе читали, млађи можда нешто начули, али ето прилике да то погледају изблиза, да опипају, и, ако извуку премију на за то уприличеној инстант лутрији – и да се провозају.

Вашингтонски Музеј шпијунаже приредио је, на 21. годишњицу пада Берлинског зида, четврту по реду „параду трабаната”, источнонемачког аутомобила који је у међувремену постао симбол неуспеха комунизма и – од момента када су први „трабанти” пре 21 годину прешли на територију Западне Немачке – и симбол новоосвојене слободе.

„Трабанти”, наравно, никад нису били на америчким друмовима, јер су били роба „коју је могла да производи и продаје само једна полицијска држава” (због чега титулу „најгорег аутомобила у историји” овде неславно носи наш „југо”). Али су, кад је Берлински зид већ увелико постао успомена, а две Немачке једна држава, „трабант”, или „траби”, како су му својевремено тепали у домовини, постао колекционарски „сувенир хладног рата”.

Пришао сам једном од поносних власника, Џорџу Њуману, пензионисаном пуковнику из Вашингтону суседне државе Вирџиније, који је свој, како каже, „хладноратовски трофеј”, набавио док је службовао у Немачкој, током деведесетих. Његов модел је направљен 1962. – и ни споља ни изнутра се не разликује од других учесника параде који су или млађи или старији („трабант” је произвођен од 1957. до 1991, не мењајући готово ништа у свом екстеријеру, машинерији или ентеријеру).

Пуковника Њумана питам зашто се одлучио да кући за успомену донесе баш „трабија”? „Прво, волим аутомобиле”, одговара, „а друго, волим историју, тако да сам знао да ће с протоком година овај ауто постајати све драгоценији. Јер када је пао Зид, и када су први ’трабанти’ прешли на другу страну, то је дефинитивно била историјска прекретница”.

„Забављао нас је од првог дана када смо га добили, а сад нам је још забавнији, јер, као што видите, све их је мање, чак и у Европи. Не виђају се више ни на немачком истоку.”

А како људи реагују када Вас виде на улици у овом ауту?

„Већина, наравно, не зна шта је то, али многи подигну палац у знак подршке и изазовемо много осмеха... Кад им кажем шта је то, морам много да објашњавам, поготово млађима: шта је била Источна Немачка, шта је био хладни рат... о чему обично немају појма.”

Џери Шислер, момак из Балтимора, око сто километара од Вашингтона, управо је подигао хаубу свог „трабија”, и под будном пажњом посетилаца ове параде у резервоар прво сипа уље, а затим бензин. „Убризгавање је ефикасно”, објашњава, „ради на гравитацију”.

Каже ми да је овај ауто купио пре две године. Шта му је био мотив? „Па, хтео сам нешто различито, и то сам и добио”, одговара уз смех присутних.

Колико је горива сада у резервоару, питам пошто знам да на инструмент табли нема показивача. „Немам појма, али ћу, пред повратак, за сваки случај допунити.”

„Сипај вози, вози сипај, а кад стане види шта ћеш даље”, ускаче са својим коментаром, прво на немачком, а затим то преведе, власник суседног „трабанта” коме нисам забележио име.

Џерију прилазе две младе жене. „Да ли бисте провозали мене и моју рођаку?”, питају га.

„Наравно”, одговара Џери и седа за волан. Мотор се заврти, али неће да „кресне”. Тек после петог, шестог покушаја из ауспуха се појављује солидан облак плавог дима, знак да је све у реду.

Путници се смештају, и „траби” се укључује у саобраћај у вашингтонској „Ф” улици, при чему је сасвим очигледно да је уљез из неког другог времена и са неког другог простора.