Безразложна завист

Уколико се обистини најава црногорског премијера Жељка Штурановића да ће Црна Гора почетком марта потписати споразум о асоцијацији и стабилизацији са Европском унијом и најава Игора Давидовића, главног преговарача БиХ, да ће његова земља свој уговор са ЕУ, вероватно, парафирати крајем јуна или почетком јула, онда би Србија, већ у другој половини ове године, гледала у леђа свим земљама западног Балкана на путу европских интеграција. Нађе ли се на зачељу "путника" за Брисел, Србија, међутим, не би требало да буде превише фрустрирана због тог свог положаја.

Разлога за разочарење, у том претпостављеном тренутку, могла би заиста да има, најпре због тога што би, тада, изгледало да је Србија, највећа земља западнобалканског региона, најудаљенија од Европе. Насупрот суседима, који нити имају лидерску позицију у региону, која се Србији приписује, нити све могућности да, у потпуности, примене тај споразум, чија се већина одредби, иначе, односи на економију, нити потенцијал за трговину, веома важан европским компанијама – какав Србија има.

Превагу при приближавању и учлањењу у ЕУ, очигледно, односе други разлози. То најбоље потврђују примери наших источних суседа Румуније и Бугарске. Оне су према свим економским показатељима иза нас, али су ипак примљене у чланство ЕУ. Или Албаније, о чијем нивоу општег развоја није неопходно широко објашњење. Албанија, међутим, још од прошлогодишњег јуна у "џепу" има поменути споразум.

За онога ко поседује потписани документ – прави посао тек почиње. Тада следе године у којима се отвара домаће тржиште (укидањем свих царина према ЕУ) и крчи даљи пут ка новим европским "степеницама". На њима су и кандидатура за чланство и преговори о пуноправном чланству и усвајање целокупног европског правног поретка.