Bezrazložna zavist

Ukoliko se obistini najava crnogorskog premijera Željka Šturanovića da će Crna Gora početkom marta potpisati sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom i najava Igora Davidovića, glavnog pregovarača BiH, da će njegova zemlja svoj ugovor sa EU, verovatno, parafirati krajem juna ili početkom jula, onda bi Srbija, već u drugoj polovini ove godine, gledala u leđa svim zemljama zapadnog Balkana na putu evropskih integracija. Nađe li se na začelju "putnika" za Brisel, Srbija, međutim, ne bi trebalo da bude previše frustrirana zbog tog svog položaja.

Razloga za razočarenje, u tom pretpostavljenom trenutku, mogla bi zaista da ima, najpre zbog toga što bi, tada, izgledalo da je Srbija, najveća zemlja zapadnobalkanskog regiona, najudaljenija od Evrope. Nasuprot susedima, koji niti imaju lidersku poziciju u regionu, koja se Srbiji pripisuje, niti sve mogućnosti da, u potpunosti, primene taj sporazum, čija se većina odredbi, inače, odnosi na ekonomiju, niti potencijal za trgovinu, veoma važan evropskim kompanijama – kakav Srbija ima.

Prevagu pri približavanju i učlanjenju u EU, očigledno, odnose drugi razlozi. To najbolje potvrđuju primeri naših istočnih suseda Rumunije i Bugarske. One su prema svim ekonomskim pokazateljima iza nas, ali su ipak primljene u članstvo EU. Ili Albanije, o čijem nivou opšteg razvoja nije neophodno široko objašnjenje. Albanija, međutim, još od prošlogodišnjeg juna u "džepu" ima pomenuti sporazum.

Za onoga ko poseduje potpisani dokument – pravi posao tek počinje. Tada slede godine u kojima se otvara domaće tržište (ukidanjem svih carina prema EU) i krči dalji put ka novim evropskim "stepenicama". Na njima su i kandidatura za članstvo i pregovori o punopravnom članstvu i usvajanje celokupnog evropskog pravnog poretka.