Жеље се, ипак, остварују

Морате бити велики авантуриста да бисте кренули на путовање дугачко 10.000 километара. Ми смо путовали аутобусом, а пут смо поделили у три етапе.

Прва етапа, негде око 1.000 километара, водила је од Београда до Истанбула. Да није дела од Ниша до границе са Бугарском, могло би се рећи да та деоница није ни тешка ни напорна.

Друга етапа је 2.500 километара пута од Истанбула до Техерана. Чини се да су Турци добро организовали превоз јер се свет са скромним приходима одлучује на такав вид путовања. Карта у једном правцу кошта 50 америчких долара. Све је добро испланирано: одморишта, паузе на око 600 километара, вода у аутобусу и могућност доплате за још једно седиште. Ако сте вешти да се добро сместите на седишту, можете и да спавате у аутобусу. На одмориштима можете да се окрепите и презалогајите. Једини проблем на овом делу пута јесте излаз из Истанбула, све друго до границе са Ираном је у најбољем реду. Вешти возачи аутобуса брзо савлађују километре. Можда је прва ноћ и најтежа коју морате да проведете у аутобусу. На граници између Турске и Ирана видећете планину: Велики и Мали Арарат.

После 25 сати вожње почиње друга етапа.

На пропутовању кроз Иран часовна зона се помера за три сата, и још нешто – женски свет мора, према њиховим обичајима, да прекрије главу и косу марамом. Временом се навикнете и то не представља велики проблем. Пожељно је и да одећа не буде струкирана и затегнута. Као и кроз Турску, промет на путу највише чине камиони, а и одморишта су слично организована.

Када се после друге ноћи проведене у аутобусу пробудите, сазнање да за неколико сати стижете у Техеран даје вам снагу да издржите напоран пут. После 42 сата вожње напокон смо на одредишту.

А када стигнете у Техеран, осетите страх боравећи у граду који има око 12 милиона становника. Ипак, пространства која смо видели и то што смо закратко били део ове многољудне земље са око 70 милиона становника учинили су да будемо поносни.

Техеран није, по мом мишљењу, најлепши град у Ирану – тужно је што нема реку. Посетили смо неколико занимљивих градова: Ком, Кашан, Јазд, Шираз, остатке старог града Персеполиса, Хамадан, Табриз и за мене најлепши град Исфахан.

Вероватно највећа драж Ирана јесу људи и њихова љубазност коју човек може да доживи у сваком граду. То је сигурно једна од ретких земаља у којој се осећате тако безбедно; ниједну непријатност нисмо доживели на путу. Сусрет са два дечака од 12 година био ми је најзанимљивији јер су знали за Синишу Михајловића, фудбалера, и правилно су изговорили његово име, иако је то за њих тешко.

Боравак у Персеполису враћа човека у давну прошлост, а осећате се ситним и малим када стигнете до улаза свих нација. Остаци "Ападане", Даријеве палате, утичу да се осетите разочараним што не можете да вратите време да бисте присуствовали прослављању "Но руз", Нове године, где су долазили поданици из свих делова царства и доносили дарове. А све то можете видети на околним рељефима, који нису страдали у пожару који је изазвао Александар Македонски.

Гробнице у стенама у Накше Ростаму, у близини Персеполиса, са рељефима из сасанидског периода, изазивају дивљење, буде размишљање да је овде све још нетакнуто; није стигла "ружна" цивилизација са графитима.

Исфахан је град са реком и три прелепа моста. Иран је, иначе, земља сиромашна рекама. Најлепши од свих је мост са тридесет три стуба. Осетите источњачку мистику док се крећете између лукова. У близини мостова петком, празником у овом делу света, могу се видети читаве породице које се овде одмарају и уживају у жубору воде. У доњем нивоу моста су чајџинице, горњи ниво је пешачка зона. У отвореним луковима су пролази кружног облика. У вечерњим часовима дискретна светла се пале и све добија чаробан изглед.

Имамов трг са две џамије, Имамовом и џамијом Шејха Лотфо-лаха, са Али Капу палатом, у чијем средишту су фонтане, чини овај град различитим од осталих места које смо посетили.

Трећа етапа путовања био је повратак, који је сада краће трајао јер смо од Табриза до Истанбула прешли 1.600 километара. А затим поново 1.000 километара до Београда.