Колумнисти, куш!

ЈК нам налупа шамаре и изађе из крчме.

Опаучи стоку и мајмуне, и још оно што се ту нашло ометено… ал’ поткачи и јадне колумнисте. И у праву је. Чему то мрчење. Пишете бре, а нико вас нити чита, нити разуме. И то још ,,за усраних 100 еврића” (каже се пишљивих…али ајде де). Ја то радим џабе, вели дива. Али више нећу. Фајронт! Нећу да вам узимам леба. „Сто усраних еврића”. Марш бре! Шибе!

У праву је ЈК. Какви сте то бре, колумнисти, писци и писице, не знате да се изражавате тако да вас народ разуме. Него зановетате, нагваждате, паламудите, мерите, меркате, одмеравате, кмечите. Увијате у метафоре и стилске фигуре да се Власи не досете, уместо одмах право међу очи: сву ту багру и стоку, тајкуне и политичаре у удруженом раду, сецикесе... и све оне ,,јунаке”из Басове фамозне менажерије. Демагози једни! Мутиводе . Уместо да вам се из ,,срца излива” као диви, код вас све боза и кабеза.

Шта ’е бре! Зар вам није жао народа. Уместо да га учите и подучавате шта је лична и општа хигијена, а шта духовна. Шта су националне заразне болести и слично, а ви само празне приче као да сте изашли из Це-Kа овдашњих партија. Реците лепо и просто па куд пукло да пукло. Као дива. Јест’ да народ више воли оно што може да се маже на леба. Што може да прогута. Препустили сте народ самоме себи. Прозива га ко ’оће и кад ’оће. И још присваја ,,мој народ”, ,,ја и мој народ” – а то је ,,лежало” само Радмиловићу. Имитирају га ови из чича Томине колибе, али већ виђено! Нико се више не смеје. Смрк’о се народ ко да је на спроводу. Како и не би, седе двојица један до другога, један каже криза ће потрајати, други каже прошла криза – ихаха! Народ пометен. И тако пометен тапше, и гласа кад дође време. Између, плаћа ли плаћа. Шта зна народ.

Шта, не ваља ти народ?! Народ је невин. Олошу један! За кога ти бре пишеш кад не пишеш за народ! За шачицу истомишљеника, за колеге писце, да импресионираш комшије, за тета-историју, да повалиш неку рибу, из сујете, немаш друга посла…и ви сте ми неки писци! Па, зар то још неко и да чита. Нека ти чита мама! Самозадовољавате се ту пред светом. Под јорган, бре, зна се где се то ради. Покријте се мокром чарапом. Па још умишљајте да сте потребни, важни, да настављате традицију овог и оног. Србија има тенисере, који ће јој писмоноше! Кад може ,,мајчица Србија” без Народног музеја и Народне библиотеке (да не набрајам даље, било би за цео текст) може и без твојих песмарица, новелица, књижевних листова и часописа… Џаба се трудите, не вреди – мрка капа! Стисло вас па се удружујете, ова Група, онај Бетон, све мужик до мужика (ко је рекао нужник?). Едиповци једни! Много сте бре фрустрирани, мора да вам је учитељица ударала заушке па сад не можете да смислите ни „ж” од женског рода. Ено и Службени гласоговорник на исту се тему у(не)редио.

Накотило се тога бре ко певаљки! И сви умислили да су писци. Бивши политичари, музичари, филмаџије, глумичице… о новинаркама и да не говоримо – то само што није стигло до Пулицера. Рукотворине иду ко алва! Народ слуђен, не зна да л’ пре у књижевно јавно купатило ил у књижевни стриптиз бар. Срби се опет деле на оне који су за пророчицу Љиљу и на оне који су за оног са Мећавника. А ови што су као прави писци – верификовани (од самог Бога, јакако), ’оће да цркну. Кивни. И сви им криви. Крив систем вредности, културна политика, издавачи, турбофолк, деведесете, киоск-издања, Мања, ово, оно… Ма, народ вас неће . Шта ћете му. Да га увесељава има ко – ту је естрада. Да га глоби има ко – влада. А има ко и да га голица – бестселер абровима. Ко вам је крив писци. Песниче, шта си се умислио? Само је један Златоусти (кумовао С. Б.). Књиге вам стоје по подрумима и на полицама, нахватала се по њима прашина. И ви још хоћете да вас неко дотира, као ви сте ,,духовна вертикала”, ,,ви сте ментални хоризонт нације” трте-мрте – ма, не пије воду! Куш! Није вам ово земља дембелија ако је ,,мајчица Србија”. Није вам Министарство културе очевина. Није вам Динкић тетак. Маните се ћоравог посла! Колко се продаш толко вредиш. Колико пара толико музике. Народ плаћа.

Зна то дива. За једно вече добије колико ниједан српски писац за своје ремек-делце (а шта би друго било у српског писца?!). Ма, ни колико Добрица Ћосић за сабрана дела. И треба дива да се врати песми. Рекла је што има: попу поп, а бобу боб. И чест јој и част! Зашто сад још и да дрља нашу њиву, да нам узима то мало леба. Фала сестро! Нама ,,сто еврића”– пуна капа!