Стидите се!

Скоро сам слушајући интервју са сликарем Пеђом Нешковићем обновила сопствено (о)сећање на једну заборављену људску особину – стид. На питање новинара како се сликар осећао кад је своје слике показао чувеном Дејвиду Хокнију, сликар је једноставно рекао: осећао сам стид. Ретка искреност у данашњем свету маркетинга и саморекламерства. Намах сам се сетила једне од водитељки – тзв.списатељки са којом сам, ту скоро, имала ТВ дуел. Била сам шокирана толиком самоувереношћу и самохвалисањем да су ми се моји „лик и дело“ учинили минорним, недостојним помена. Но, пред толиком количином агресивног, беспризорног саморекламерства, бојим се, и бољи би се постидели.

А онда, не могу да се не упитам како нам се то десило? Како су на површину, у јавни простор, испливали умишљени и самоумишљени, ташти, надмени, агресивни, безобзирни, бескрупулозни...Где су они други, они што још умеју да се постиде? Куд се уопште дела та заборављена емоција – стид? Откуд око нас толико самоуверености? Откуд толико некритичности, и несамокритичности, мањка запитаности над собом, над оним што чинимо и не чинимо? Да ли смо одговорни само за нас, или и за друге? Шта чинимо за друге? Да ли смо имали среће или смо само искористили прилику? Или смо пак некоме потурили ногу, опањкали га, напаковали јој, или смо се само улагивали и додворавали моћнијима? У чему је наша одговорност и кривица у односу на оно што се дешавало, и дешава, у друштву? Јесмо ли жмурили, није нас се тицало, гледали смо своја посла, док су други убијали, пљачкали или страдали? Шта смо чинили? Можда и јесмо, али смо то после дебело наплатили, зар не?!

Због чега би се данас уопште ваљало стидети?

Рецимо, стиде ли се они у листер оделима пред сопственим огледалом које их је до јуче гледало у фармеркама и џемперићу? Или они у џиповима, са телохранитељима, а до јуче су били у поцепаним патикама. Сви они што су се обогатили (тајкуни, политичари, позиција, опозиција, невладин сектор, разноразни аналитичари, продавачи магле... курта и мурта), док су они други неснађени сиромашили, остајали без посла. Они што не избивају из Скупштине ево већ три-четири мандата (што бих лично забранила). Да ли заиста раде у име грађана (и шта су то урадили?) или за сопствену добробит? Сви ти станови од по двеста–триста и више квадрата у име народа, и за народ, онај збуњен, збланут, полугладан. Да ли се стиде они чија су деца на школовању (ил' одшколована) на „крволочном“ Западу (у име социјалне правде и продаваног ћириличног патриотизма), док се деца већине једва школују овде, без икакве шансе за будућност. И све поштено, и без стида. Али са обавезном партијском књижицом, лажним дипломама, сумњивим пословима. Руку под руку са естрадом. Ко пева зло не мисли, само купује виле и базене за нечију носталгију за завичајем диљем Аустралије и Канаде. Поштено. Без стида. Ни лук јели ни лук мирисали, као ни све оне десне и леве Милошевићеве руке, размножене. Што не допаде Хага, допаде Службе ил’ Владе. И привредних и банкарских марифетлука, послеоктобарског муварлука онихшто нам деценију–две продају м. за б.Вечити министри, неизбежни посланици и посланице – представници потуњеног и потуљеног (уместо побуњеног) српског народа. А све без стида. И поштено.

Хајде, сетите се бар једног/једне који/која се јавно постидео/ла, осим премијера пред новинаркомстриптизетом? Да ли је то једино пред чим се још може/мо постидети? Нема у политици, као ни у животу, пуј пике не важи. Иако се сад тако чини, па од праведника и поштених не можеш да живиш. Истина,до јуче смо имали три у један(у Једном) па нам није ваљало (превише ушећерено!), сада имамо два у један: далај-лама – ЕлиотНес, пола девојка – пола риба. Па, берите кожу. И треба. Али и њему не би било згорега да баци један самокритички осврт на сопствени „лик и дело“. Чисто, да се не узнесе.

Елем, да бисте се стидели треба да имате и мало савести, односно моралне одговорности (једно без другог не иде). Ако је веровати светим оцима,не треба бринути, сваки човек добија савест рођењем, као божји глас у нама. Но, бојим се да су га (тај божји глас) неки протерали, а из неких је он сам клиснуо главом без обзира.

Зато, стидите се, иако су око вас бестидни. Јер, и ако нисте криви, то не значи да сте недужни.