Мали пакет актуелних тема

Прави смо мајстори да проблеме, уместо да их оголимо ради бржег и лакшег решавања, додатно препакујемо у омоте шарених фраза. Тако смо и за проблем прилагођавања постојећем устројству ЕУ смислили фразу о томе да нам унија није циљ него начин да се грађанима Србије осигура боља будућност. А ствари треба назвати правим именом: тек када јасно будемо рекли да нам је чланство у ЕУ циљ, и то примарни, престаће наше фрустрације због низа задатака које нам ,,неко са стране стално намеће”.

Тек тада ћемо задатке прихватити као логичан резултат обавезне надградње нашег законодавства, као перманентну обавезу свих сегмената друштва, а не само државних институција наменски створених за сарадњу са ЕУ. Зар је изненађење што се у тим захтевима покреће питање реформе правосуђа у Србији? Такође, нерегулисано власништво над посланичким мандатима ствара ужасне проблеме у функционисању и скупштине и државе. Воде у којима се налази финансирање политичких странака у Србији и даље су превише мутне, иако је жеља твораца првог закона о финансирању партија након петог октобра вероватно била баш та да се спречи уплив тајкуна у управљање државом. Зар уистину независно деловање регулаторних тела не зависи од јавног рада странака, а пре свега од сазнања о утицају финансијера на кадровску политику?

Већ на основу поменутих задатака може се уочити да је пресудан критеријум при састављању овог пакета била актуелност појединих тема. Зато се у њему нашла и злоупотреба права на азил наших држављана. Наизглед периферни задатак, али нимало лак. Право на азил је једно од универзалних тековина савремене цивилизације. Сваки појединац има право да сматра да је угрожен и да затражи уточиште, а питање оправданости захтева није његов проблем, самим тим ни уочена масовна злоупотреба.

О актуелности тема попут интеграције Рома, што је једна од горућих ствари и у ЕУ, или окончања сарадње са хашким судом, што је предмет сваког сусрета са званичницима ЕУ, сувишно је даље трошити речи. А, што се тиче захтева за унапређење регионалне сарадње – сетимо се какви нас преговори очекују на државном нивоу.

С доношењем закона о реституцији одуговлачи се деценијама. Јалове расправе покривале су недостатак одговора на два кључна питања: да ли смо, као друштво, сазрели за такву одлуку и, ако јесмо, одакле новац за то? Одговор се мора дати.

Једина тема која има облик дугорочног стратешког задатка је наставак структурних економских реформи. Али посматрано временски, и ту смо у цајтноту. На пример, каква је званична стратегија за завршетак приватизације у Србији? Од РТБ Бор, преко Јата, до ЕПС-а?

Да смо сами правили списак ургентних послова, он би сигурно био много дужи. Овако, онај коме смо се сами обратили за сарадњу, учинио је то уместо нас. И, не заваравајмо се, дугорочни стратешки захтеви нису по страни. Они су уграђени у опште стандардне услове за чланство у ЕУ. Питање да ли смо заиста спремни да им приступимо као примарном циљу Србије враћа нас на почетак овог текста.

 *Консултант за пословне ризике и кризе