Mali paket aktuelnih tema

Pravi smo majstori da probleme, umesto da ih ogolimo radi bržeg i lakšeg rešavanja, dodatno prepakujemo u omote šarenih fraza. Tako smo i za problem prilagođavanja postojećem ustrojstvu EU smislili frazu o tome da nam unija nije cilj nego način da se građanima Srbije osigura bolja budućnost. A stvari treba nazvati pravim imenom: tek kada jasno budemo rekli da nam je članstvo u EU cilj, i to primarni, prestaće naše frustracije zbog niza zadataka koje nam ,,neko sa strane stalno nameće”.

Tek tada ćemo zadatke prihvatiti kao logičan rezultat obavezne nadgradnje našeg zakonodavstva, kao permanentnu obavezu svih segmenata društva, a ne samo državnih institucija namenski stvorenih za saradnju sa EU. Zar je iznenađenje što se u tim zahtevima pokreće pitanje reforme pravosuđa u Srbiji? Takođe, neregulisano vlasništvo nad poslaničkim mandatima stvara užasne probleme u funkcionisanju i skupštine i države. Vode u kojima se nalazi finansiranje političkih stranaka u Srbiji i dalje su previše mutne, iako je želja tvoraca prvog zakona o finansiranju partija nakon petog oktobra verovatno bila baš ta da se spreči upliv tajkuna u upravljanje državom. Zar uistinu nezavisno delovanje regulatornih tela ne zavisi od javnog rada stranaka, a pre svega od saznanja o uticaju finansijera na kadrovsku politiku?

Već na osnovu pomenutih zadataka može se uočiti da je presudan kriterijum pri sastavljanju ovog paketa bila aktuelnost pojedinih tema. Zato se u njemu našla i zloupotreba prava na azil naših državljana. Naizgled periferni zadatak, ali nimalo lak. Pravo na azil je jedno od univerzalnih tekovina savremene civilizacije. Svaki pojedinac ima pravo da smatra da je ugrožen i da zatraži utočište, a pitanje opravdanosti zahteva nije njegov problem, samim tim ni uočena masovna zloupotreba.

O aktuelnosti tema poput integracije Roma, što je jedna od gorućih stvari i u EU, ili okončanja saradnje sa haškim sudom, što je predmet svakog susreta sa zvaničnicima EU, suvišno je dalje trošiti reči. A, što se tiče zahteva za unapređenje regionalne saradnje – setimo se kakvi nas pregovori očekuju na državnom nivou.

S donošenjem zakona o restituciji odugovlači se decenijama. Jalove rasprave pokrivale su nedostatak odgovora na dva ključna pitanja: da li smo, kao društvo, sazreli za takvu odluku i, ako jesmo, odakle novac za to? Odgovor se mora dati.

Jedina tema koja ima oblik dugoročnog strateškog zadatka je nastavak strukturnih ekonomskih reformi. Ali posmatrano vremenski, i tu smo u cajtnotu. Na primer, kakva je zvanična strategija za završetak privatizacije u Srbiji? Od RTB Bor, preko Jata, do EPS-a?

Da smo sami pravili spisak urgentnih poslova, on bi sigurno bio mnogo duži. Ovako, onaj kome smo se sami obratili za saradnju, učinio je to umesto nas. I, ne zavaravajmo se, dugoročni strateški zahtevi nisu po strani. Oni su ugrađeni u opšte standardne uslove za članstvo u EU. Pitanje da li smo zaista spremni da im pristupimo kao primarnom cilju Srbije vraća nas na početak ovog teksta.

 *Konsultant za poslovne rizike i krize