Мрак нас неће приближити Европској унији

Европска унија саопштила је пре неки дан да ће јој, за задовољавање енергетских потреба, током следеће деценије бити потребно улагање од билион евра (хиљаду милијарди) у нафтоводе и гасоводе, изолацију зграда и технологију за производњу енергије на ветар и сунце.

Комесар ЕУ за енергетику Гинтер Етингер хладно је изјавио: „Суочавамо се са огромним инвестиционим потребама. Морамо модернизовати и заменити застарелу технологију, при чему ће приватни инвеститори финансирати већину тих потреба”, указао је Етингер, а пренео Танјуг.

ЕУ се већ обавезала на остварење амбициозних енергетских циљева до 2020, обећавши да ће скресати емисију гасова с ефектом стаклене баште за 20 одсто, повећати испоруке обновљиве енергије за петину и унапредити енергетску ефикасност.

ЕУ такође жели да смањи зависност од увоза енергената. Протеклих година унија је била погођена прекидима испорука природног гаса из Русије, што је изнело на видело њену акутну зависност од Русије, која покрива 25 одсто укупне тражње гаса у ЕУ, и недовољну интегрисаност националних гасовода и нафтовода и електромрежа.

Тако ради ЕУ. На дуге стазе. Озбиљно. А где смо ту ми?

Србија није чланица породице европских земаља, али је њен саставни део када је у питању електроенергетски систем. Потписници смо многих директива и споразума по којима, и без формалног приступања ЕУ, Србија мора да ради у духу њених смерница и да поштује највећи број њених одлука.

Србија, колико је познато, планира да у наредних пет до седам година инвестира око девет милијарди евра. Понајпре у изградњу две термоелектране („Колубара Б” и „Никола Тесла Б-3”), отварање одговарајућих површинских копова угља, а у плану су електране на Дрини, Дунаву, па и Морави. Све набројано – са стратешким партнерима, односно страним капиталом. У коришћењу алтернативних извора енергије (ветра, сунца и биомасе) сасвим смо на почетку. Енергетска ефикасност је готово непознат појам у Србији. По јединици производа трошимо неколико пута више енергије него најбогатије земље. Струја нам је, на пример, најјефтинија у Европи, па што да је штедимо. Куће и станови су нам „виле промаје” а народу нико не нуди повољне кредите да замени старе прозоре, да уради термоизолацију кућа...

Имамо ми стратегије, планове, програме… али код нас се неопростиво споро ради. Јесте криза, али она не може бити оправдање, да каснимо у доношењу низа одлука. Да смо 25 година лопатом ударили на градилишту никла би нека нова електрана. Живимо захваљујући електранама које су наши очеви саградили.

Неки вајни политичари, па чак уз то и доктори економских наука, социјални положај народа потежу као алиби за одлагање корекције цене струје. А не дају одговор на питање – како да се покрену велике инвестиције у енергетици које ће, дилеме нема, покренути и српску привреду. Кредитима? Па ко ће да нам одобри толике зајмове?

Чињеница да купци енергената у Србији дугују готово 1,2 милијарде евра никога не брине. А то је знак за аларм. Са тим бременом сви планови падају у воду. Држава, као власник, која и сама грца у губицима и узима кредите за даље преживљавање, немоћно шири руке.

Жмури се пред чињеницом да су највеће европске електроенергетске компаније у искључивом или већинском власништву државе, али те фирме су најпрофитабилније и инвестиционо најактивније, јер њихове државе и газде не продају своју робу по цени која је нижа од производне, нити на руководећа места постављају своје проверене политичке кадрове. Вајду од профита тих компанија има држава.

Код нас се енергетска сигурност земље сваке две-три, највише четири године, препушта новим министрима, који одмах све затечено стављају у фиоку и крећу са неким својим новим стратегијама и плановима. У ЕУ се не може с багателном ценом струје и без капацитета који ће бар подмирити основне потребе Србије.

Тржиште доноси тржишну цену струје и то је неминовност. Све то нам је пред вратима, хтели ми то или не. Србија је много шта већ потписала, па и обавезу да овдашње тржиште буде део европског. Ко одлаже примену свега тога, чини штету Србији. Бреме које се товари на леђа енергетског сектора, који је пред продајом, све јеће, „бисери” су нам све јефтинији, а приватизација највећих јавних предузећа на коју смо се такође обавезали, само што није почела.

Да ли је касно за буђење? Изгледа да јесте. Електропривреда је достигла максимум у производњи, нових електрана и рудника неће бити још бар пет до седам година, а потрошња која расте, опет ће бити надокнађивана – увозом. Не само зими, као сада, већ и лети. Како се држава, као власник енергетских јавних предузећа понаша, само притисак из ЕУ може да нам помогне. Јер, мрак нас не води у ЕУ.

Слободан Костић