Французи у „Берсију” оседлали коње

Добро је да је онај канадски циркус, кажу највећи на свету, био једина брига наше тениске организације уочи финала Дејвисовог купа (3-5. децембар).

Кад факир и артисти на жици оду из нашег главног града, остају слатке муке да се Београдска арена за дан приведе једном од најзначајнијих догађаја у историји спорта код нас. Међународна тениска федерација је испољила благонаклоност.

Допустила је да се на попришту велике битке наше и француске репрезентације тренира од уторка, а не од понедељка какав је пропис.

Ако је пресудила реч Италијана Франческа Ричија Битија, њеног председника, да се иде мимо праксе, нека је, вала, често у последње време прелазио наш праг.

Још само да и гости са спортског бојног поља разумно прихвате да је непосредно уочи њиховог доласка ту била шатра и да због тога први дан припрема за меч мора да се спроведе у другој дворани на Новом Београду.

Ближи се, дакле, борба за грандиозну „салатару”, један од најугледнијих трофеја у спорту, који ће три дана да блиста под светлима Арене. Срећа је, ето, и што се наша селекција последњи пут срела с француском на њеном тлу па, сходно правилу о наизменичном смењивању домаћег терена у међусобним дуелима, недосањани сан претходних генерација о победи у Дејвисовом купу може да се претвори у јаву наочиглед поклоника тениса код нас.

Срећа је и што баш данас, надомак историјског успеха, имамо Новака Ђоковића као барјактара у нашем тиму, оног јунака који је кадар да на страшном месту оствари обе победе ма ко да му је противник.

Зар да Ђоковић стрепи од Монфиса и Лодре

Добро је за тенис од класе, али није за стрепњу, што су у предвечерје меча Гаел Монфис и Мишел Лодра одлично играли на минулом турниру у париском „Берсију”, последњем од девет у сезони из такозване мастерс серије, а ти су најјачи мимо она четири за „грен-слем”. Да не беше Робина Содерлинга, трофеј би отишао у руке једног или другог у домаћем финалу на радост 15.000 гледалаца, али сјајни шведски тенисер је дан за даном савладао обојицу – Лодру у полуфиналу, а Монфиса у одлучујућем мечу.

После Лодрине победе у четвртфиналу против Руса Николаја Давиденка огласио се прослављени Ги Форже, француски селектор. Ваљда је тада отклоњена и последња недоумица међу „галским петловима”. Тридесетогодишњи Лодра, који је за француски дубл оно што је његов будући саиграч Ненад Зимоњић за наш, биће адут и у синглу.

Његова надахнутост у родном граду, где није осетио сласт победе ни једном у претходних пет учешћа, набујала је у прави час. Иако прекаљени играч, с дугогодишњим стажом у професионалном тенису, тек је, ето, на почетку четврте деценије живота успео да постигне и најбољи пласман на светској листи, пошто се помакао с 34. места на 23. Показао је у „Берсију”, поврх свега, и Ђоковићу да нема шале с његовим сервисима и избрушеним волејима које изводи вештином леве руке. Рекло би се ето слутњи...

Свака част Лодри, који и изгледом оживљава неко романтично тениско време, што је играо како је играо ношен домаћом публиком, али када наш најбољи тенисер предвиђа да ће њихов сусрет у Београду да буде у другачијим околностима, наговештавајући тако и другчији исход, то није празна прича за умањивање значаја дуела у Паризу и вредности Лодрине победе над њим.

Цео наш тим је посвећен тријумфу за посебно место у каријерама. Мотаће се финале Дејвисовог купа неизбежно по Ђоковићевој и Зимоњићевој глави и на њиховом следећем великом искушењу. Док су се француски репрезентативци потпуно окренули мечу у Арени, њих двојица од недеље играју на завршном турниру сезоне, који се другу годину узастопно одржава у лондонској дворани „О2”.

Ђоковић тамо, ако не прође добро, ризикује да изгуби треће место на светској листи уколико сада његов први пратилац Содерлинг, који има само 255 бодова мање, поново одушеви. Опасност те врсте је и сада петопласирани Енди Мареј, најбољи британски тенисер, од кога шведски играч има тек 20 поена више.

Може, дакле, наш ас сплетом околности да падне на место на којем није био већ три и по године, може да изгуби и сва три меча у групи као што му се то десило у Шангају 2007, на његовом дебитантском завршном турниру, али не треба да му се замери и ако подбаци у Лондону.

Он је наша највећа нада за знамење Дејвисовог купа, а то што су Монфис и Лодра узјахали отимарене коње у Паризу да на њима крену за Београд најбоља је позивница публици да и она у пуном броју подигне бедем преко кога француски солдати неће моћи. И нека се наоружа стрпљењем које ће да је задржи у дворани можда и до касних вечерњих сати (првог дана се игра од 14 часова, сутрадан је дубл од 15 ч, а сва је прилика дан одлуке почиње у 13 ч).

Срећа кад има разлога за двоумљење

Вера у Ђоковића, без обзира на све, не треба да буде пољуљана, а он нека је поткрепи у престоници Краљевства. Опште је мишљење да је француски пар бољи од нашег. Уосталом, Лодра је с Арноом Клеманом био вимблдонски шампион пре три године. Највећи терет тог дуела пада наравно на Зимоњићева плећа.

Наш најбољи играч у дублу и Канађанин Данијел Нестор већ дуго не блистају. Иако су недавно победили у дворани у Бечу, под знаком питања је колико могу у Лондону, што ће им бити последњи заједнички турнир. Од како је наша репрезентација израсла у моћан тим, коме је и он стуб-носач, Зимоњић је једини пут одиграо лоше против Чеха Томаша Бердиха и Радека Штјепанека у полуфиналу у Београду.

Али, ко год да му буде саиграч против Француза, Зимоњић, иако му с Нестором више не цветају саме руже, можда буде бољи него икада. Превише је искуства у његовим рукама да би сагорео у жељи да се искупи за бледу игру против чешког двојца и у снажном мотиву да крунише каријеру. А кад као локомотива повуче са собом свог саиграча, онда се и ситне пукотине у противничком дублу претварају у раседе.

С ким ће Зимоњић да буде у пару увек је дилема нашег селектора Богдана Обрадовића и његовог саветника од велеког угледа Николе Пилића колико и ко ће на другу „таблу”. Наш другопласирани тенисер на листи Виктор Троицки (30. место), кога је онда веома погодио пораз против Штјепанека у првом мечу, игра у континуитету стабилније него икада пре.

Трећи „рекет” Јанко Типсаревић (49) одустао је због лакше повреде од изазова у „Берсију” да би био потпуно спреман за сусрет с Французима.

Коме дати шансу? Ако је по форми, заслужује је Троицки. Ако је по способности да се начини подвиг у исцрпљујућој рововској борби која траје и траје, што се и наслућује, Типсаревићу, ваљда, нема равног. После битке сви можемо да будемо генерали, а само њих двојица пуковници или оно друго.