ПРЕГОВОРИ ИЛИ ОДБРОЈАВАЊЕ

Хоће ли САД преговарати, или напасти Иран? Директно, или, можда, подржавши у томе Израел? Очекивало се да ће опредељење Вашингтона за једну од две могућности постати јасно већ после 31. августа, кад је истекао летошњи рок у којем је Иран требало да одложи у страну свој програм самосталног обогаћивања уранијума и обавести о томе ОУН. Међутим, то се није догодило. Уз ослонац на противљење Русије, Кине, Немачке и Француске изрицању санкција Савета безбедности, Техеран се вратио за сто са идејом да се преговори продуже. Али и САД су, упркос упозорењима Вашингтона Ирану, још увек без коначног избора. Скоро да оклевају да се лате чак и јавно обећане одмазде интензивнијим међународним притиском. И то изазива одређену недоумицу.

Бојкотован од Америке, Иран је у међувремену продужио контакт са Европљанима, Москвом и Пекингом.

Очигледно је да Техеран извлачи политичке користи из нејединства у фронту шаролико опредељених опонената. Експлоатише њихове засебне интересе – незаинтересованост Европљана да буду послушни Бушовој "фатви" Ахмадинежада, и заинтересованост Русије и Кине да их Иран доживи као велике пријатеље.

У будућности, руско-кинеско-иранско пријатељство могло би постати подлога изградњи једног утицајног троугла сила против доминације Американаца у централној Азији.

Ипак, и уз своју потпуну свест о оваквој лукавости Персијанаца, сам тај "савез вољних" за разговор са Ираном не би могао превидети и оспорити логичку заснованост примедби Техерана да "економски подстицаји" који му се нуде не уклањају разлоге за његову забринутост. На пример – због тога што у пакету гласно рекламираних "подстицаја" уочљиво недостаје гаранција безбедности. Рецимо, нека изричита изјава САД да Америка, после свега, неће "превентивно" напасти Иран.

Можда уз објашњење да, као у Ираку, треба уклонити његов "недемократски режим"!

Ако је централно питање – како уклонити хипотетичну опасност неког иранског напада на САД у будућности, питање мора бити и како спречити опасност стварног напада САД на Иран, пре неке такве сада само замишљене могућности. У противном, тобожњи преговори нису преговори, и од користи су подршци Иранаца непопустљивости владе у Техерану.

У осећањима Иранаца, право Техерана на самостални развој мирнодопске нуклеарне технологије убрзано постаје ствар националног поноса.

Колико год било места питањима и сугестијама, у центру преко океана нема воље да се икаква даља питања у вези с Ираном чак и саслушају. Дипломатија председника Буша има став да обнова односа и безбедносне гарантије тој земљи "нису на столу". После понуде "подстицаја" Ирану, САД инсистирају на утиску да је избор између рата или мира сада у рукама Техерана.

Постоји утисак да у пристанку Вашингтона на дипломатски покушај није ни било искрене воље да се дође и до споразума. "Дипломатски покушај" без крајњег споразума јесте најлакши изговор за евентуално приклањање ратним средствима, можда као у Ираку – где је англоамеричка агресија почела слично, уз лажну оптужбу да Садам Хусеин поседује "оружје за масовно уништавање". Када, касније, такво оружје није пронађено, председник Буш је свој рат правдао потребом да се Ирачани заштите од геноцидног диктатора!

Иранско "нуклеарно оружје" јесте политичка фикција, али у жаргону Вашингтона оно је већ "чињеница". "Један Иран у поседу нуклеарног оружја незамислив је за све који вреднују безбедност и мир", цитиран је, на пример, високо котирани извор америчког Стејт департмента. "Иран, у поседу нуклеарног оружја...", то је једино што одјекује.

"Жамор" о наводној иранско-ирачкој паралели у стратегији Вашингтона интензивиран је од пре неколико месеци, објављивањем у "Њујоркеру" тврдње америчког новинара Сејмора Ерша да председник Буш – не само да је већ припремио напад на Иран, већ се забавља и идејом о првој послератној употреби нуклеарног оружја. Закључци те тврдње су негирани, али Ершови чињенични наводи нису оповргнути.

И то и јесте оно што одузима уверљивост затишју после 31. августа, када се чини да је Иран већ издејствовао некакво макар прећутно разумевање за своје даље преговоре. Нема знакова да се САД спремају за преговоре. "Чује се" само "одјек" тишине напетог ишчекивања.