Корени и изворишта

Јожеф Нађ је изашао на сцену Југословенског драмског позоришта заједно са својим музичарем Владимиром Тарасовим, ставили су на лице црвене кловновске носеве, пришли малом столу у углу сцене и почели да се добацују пинг-понг лоптицама.

Тако је суптилно и духовито Нађ почео да креира свој кореографски аутопортрет, "Последњи пејзаж". Неоптерећен литерарним обрасцима или игром која жели да фасцинира у било ком смислу, смењујући интровертне, меланхоличне пасаже, са отвореним и енергичним суочавањима са сопственим бићем и његовом прошлошћу. Зароњен у интроспекцију, Нађ у овој представи истражује свој однос са природом, својим коренима, а истовремено анализира своје покрете и њихова изворишта.

Наиме, почетна идеја овога дела води Нађа у потрагу за својим пореклом, у контемплацију над тим интригантним пејзажом, недалеко од Кањиже у којој је рођен. А то је пуста равница са тек понеким дрветом и дивљом травом која крије непознате гробне хумке. Можда је била религијско место номадских племена? Вероватно је то разлог што на сцени Нађ почиње да користи прво белу навлаку преко главе, а потом и маску. Његов плес је експресиван, ритуалан, он у рукама држи дрвене палице и плеше као да се бори са невидљивим демонима. Али он се не ограничава само на своје географско порекло, већ покушава да га усклади са самим пореклом својих покрета које испитује и ослушкује.

На средини сцене налази се бели пано са апстрактним, сведеним цртежима које Нађ допуњује, цртајући и проливајући боју по платну. Онда, испред паноа, ставља таблу по којој црта кредом у стилу апстрактног експресионизама. А такав је и његов покрет када игра, апстрактан, експресиван, савршено укомпонован са музиком.

И ту долазимо до највећег квалитета ове представе, а то је фантастичан дијалог играча и музичара на сцени. Ту се, у ствари, не зна ко кога прати, ко креће први, њихови ритмови се прожимају и спајају у складну, вишеслојну целину.

Нађ се, онда, враћа у детињство, перкусиониста користи звуке играчака, што појачава ноту меланхолије и сете. Стиче се утисак да је реч о првом и последњем пејзажу, празном, митском простору, месту почетка и краја, заправо кругу који се затвара. Затим се на платну указује варљива видео-пројекција, тело које настаје и нестаје, и која употпуњује ту идеју пролазности и коначности. На крају, играч и музичар стоје на сцени, у полумраку, док се испред њих врти чигра.

"Последњи пејзаж" је интимна представа, камерна, поетична. Самим тим би јој, вероватно, више приличила нека мања, камерна сцена. "Последњи пејзаж" није комплексна, вишеслојна, упечатљива представа као неки Нађови ранији радови, али у себи носи довољну дозу поетике и трагове његовог сасвим особеног уметничког сензибилитета. Јер, сваки сусрет са Јожефом Нађом, поготово овај у којем му се придружио сјајни Владимир Тарасов, довољан је разлог за посебно позоришно уживање.