Совјетски наук

Прошле године у ово време биоскопске дворане у Москви и другим великим руским градовима биле су тесне да приме све оне који су желели да погледају филм "Девета чета", угледног режисера Сергеја Бондарчука. Реч није била о само још једној акционој причи какве привлаче залудну омладину и љубитеље филмске уметности. Напротив, "Девета чета" је прича о рату који Русе још увек тешко боли. Кошмарном десетогодишњем сукобу у Авганистану (1979–1989) у којем су изгубили 15.000 младих људи, из којег су морали да се повуку као губитници и који је, према неким тумачењима, био почетак краја великог Совјетског Савеза.

У самом филму реч је о дешавањима из 1987–1989, посебно времену повлачења совјетске армије из ове централноазијске земље. Укратко, Бондарчуков филм прича о стварним догађајима, о судбини једне војне јединице заборављене стицајем ратних околности негде у авганистанским планинама. Ипак, главни циљ "Девете чете" није да гледаоцу описује трагичност војевања у туђој земљи, и за нејасне циљеве, него да укаже на то да сукоб између две културе, две религије, два света, обавезно значи пораз за ону страну која те различитости покушава да поремети. Без обзира на мотиве којим се том приликом водила.

Сложно против уљеза

Авганистанска драма из осамдесетих као да се ових дана понавља. Разлика је само у томе што овај пут њени протагонисти нису совјетски војници. Борбену штафету су (недуго после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 2001) преузели припадници западне војне алијансе. Авганистанци су и даље ту где су већ вековима. Дочекују уљезе, боре се против њих и, на крају их – победнички испраћају. Затечен оваквом неминовношћу једино је, изгледа, британски државни секретар Дес Брауни који је недавно изјавио како је "изненађен њиховом упорношћу".

За разлику од Браунија, Борис Громов, руски генерал под чијом командом су совјетске трупе напустиле Авганистан 1989, има објашњење за невоље НАТО-а. "Какве год несугласице да владају међу талибанским ратним вођама, онога тренутка када се земља нађе суочена са спољним непријатељем дотле разједињена племена сврставају се под заједничку заставу и остају уједињена све док непожељни уљез не напусти њихову територију", објашњава Громов.

О томе говоре и све чешћи извештаји са терена у којима се деловање коалиције западних снага оцењује као потпуни промашај. Уместо да по свргавању талибанског режима земљу приведу миру и нормалном животу, Американци, Британци и остали њима придружени припадници НАТО-а све чешће се боре за сопствено преживљавање. Већ и сама чињеница да се последњих месеци у обрачунима са милитантним авганистанским вођама све мање води рачуна о недужном цивилном становништву јасно казује да алијансини генерали немају адекватан одговор на муке у којима су се нашли.

У процени деловања НАТО-а у централној Азији генерал Громов износи још један важан податак. "У рату против талибана ми смо уз себе имали и регуларну авганистанску армију од 100.000 људи, са авијацијом, оклопним возилима и артиљеријом... Њихови официри обучавани су у Москви и били су, мање-више, спремни за ратовање. У овом тренутку авганистанска армија, практично, не постоји." Другим речима, данас не постоји никакав ослонац међу домаћим становништвом који би, барем мало ублажио, проблеме "ослободилаца".

У међувремену, а углавном захваљујући хаосу рата у којем живи већ скоро пет година, Авганистан се претворио у једног од највећих произвођача опијума. Без индустрије и са потпуно разореном инфраструктуром, за милионе незапослених, посебно оних који живе даље од већих урбаних насеља, производња дроге је једини начин за преживљавање. Сваки од ратних команданата учествује у овом послу и из њега извлачи добит, како за себе лично, тако и за финансирање сопствене армије.

Ни генерал Руслан Аушев, ветеран авганистанског рата, не даје превише шанси западној алијанси. "Многи су се тамо борили, пре свих Британци који су у Авганистану били још у 19. веку. Запањујуће је да ни НАТО, ни антиталибанска коалиција никакве поуке нису извукли из прошлости", каже. Јер како другачије објаснити то што је у недавним акцијама талибана ликвидирано 15 британских војника пристиглих овамо пре једва који месец.

Одлазак све извеснији

О контроверзама авганистанске драме сведочи и недавна изјава пакистанског лидера Первеза Мушарафа да су Американци отворено претили бомбардовањем његове земље уколико се не придружи рату против талибана. Поменута претња можда је увукла Пакистанце у алијансину авантуру, али сасвим сигурно није допринела њеној ефикасности.

Према речима генерала Аушева, одлазак Американаца из Авганистана само је питање тренутка. У том случају на леђа Британцима, којима је и овако свега преко главе, сручиће се нове невоље. Тако би и изненађење министра Браунија лако могло да се претвори у право разочарење – како у великог савезника са друге стране Атлантика, тако и у способности армије Уједињеног краљевства.

Лоша времена намирисали су и оперативци. Оптужбе за лоше стање на терену смењују се између Лондона и Кабула. Свако покушава да кривицу скине са сопствених плећа. За то време војници који се скоро свакодневно суочавају са неумољивим талибанским ратницима, али и са све присутнијим непријатељством локалног становништва, ретко се усуђују да крену игде даље од великих градова и утврђених гарнизона.

Да не би прошли као несрећници из совјетске "Девете чете".