Методологија напретка

Прошле недеље је објављен Извештај Европске комисије о напретку Србије који се по много чему разликовао од извештаја за прошле две године. Вероватно је та разлика и утицала на то да се дебата у медијима о њему сведе на најмању меру ограничивши се на изјаве званичника о томе како ће се експресно сви „минуси исправити”. Са најавом доношења упитника од стране комесара Филеа јасно је да ће тада позитивна тема заменити негативну а да нису темељно анализиране све ставке из новог извештаја. Он се састоји из низа набрајања појединих области, што отежава један општи увид у стање ствари и сазнање како би се систем могао унапредити. А то је управо оно што би требало да нам буде највреднији закључак – како променити метод рада државе.

Прво се мора рећи да је тешко и оценити негативним, иако има доста разлога за незадовољство у појединим областима. У већини случајева европска оцена почиње тиме да је забележен „мањи, неки или ограничен напредак” али ипак то не би требало да охрабри неупућеног читаоца јер је то у ствари фин европски начин саопштавања да се скоро ништа није померило. Ко не верује може да погледа извештај за Косово у делу који се тиче борбе против корупције, па ће видети да је и тамо забележен „мањи” напредак. Неупитно позитивна оцена се формулише само када је примећен „значајни напредак” и то је просто начин читања или шифрарник којим ће државе чланице примати к знању оцене Европске комисије.

Највећи напредак Србија је остварила на политичком пољу – у односима са својим суседима и са међународном заједницом. На спољнополитичком плану нема никаквих проблема, барем што се тиче извештаја, што је нарочито важно имајући у виду турбуленције после мишљења Међународног суда правде. И ово је веома симптоматично да је овај рејон позитиван јер је он практично једини који нема никакве додирне тачке са Владом Србије, односно знамо да се спољна политика креира и спроводи на релацији Председништва и МСП-а. Чим кренемо у онај негативнији део извештаја видећемо да је он упућен на адресу Владе Србије.

Ту практично није било већих изненађења; све оно на што су грађански сектор и стручна јавност упозоравали и потврдило се у извештају. Стручњаци који су упозоравали на непостојање јасних критеријума у реизбору судија су малтене били криминализовани у медијима, где су називани „Легијиним добошарима” и Шарићевим адвокатима. Једини који су прекршили закон у том случају су они који су неуставно и незаконито формирали Високи савет судства који је извршио реизбор супротно Закону о судијама. Званичници министарства правде су све до објављивања извештаја говорили да не постоје примедбе ЕУ и да никаквих званичних писама упозорења није било. Слично томе је претходило и усвајању чувеног Закона о информисању који је ове године проглашен неуставним од стране Уставног суда али се и даље спроводи. Није чак толико проблем када влада не слуша стручну јавност, већ када је у спору и са државним телима попут заштитника грађана, повереника за информације, Државне ревизије или Агенције за борбу против корупције. Ови органи су упозоравали на проблеме у вези са Законом о заштити података, Законом о електронским комуникацијама, о непостојећој заштити лица која пријаве корупцију, о притиску на независна тела кроз измене скупштинског пословника, о неуставној дозволи појединим функционерима да седе у више фотеља, о незаконитим прописима везаним за избор националних мањина итд. Влада има очигледне проблеме да слуша аргументе и сугестије који јој се можда не свиђају и то се такође примећује у извештају који се тичу потпуног нестанка социјално-економског дијалога, што ипак зачуђује с обзиром на то да већину у владајућој коалицији имају социјалдемократске и лево оријентисане опције.

Упоређивањем позитивног и негативног дела извештаја може се закључити да проблем постоји у начину функционисања владе, њеној координацији и методу рада. Разлог за то може лежати са једне стране у осећању свемоћи, незаинтересованости и бахатости услед недостатка реалне опозиције или, с друге стране, у осећању немоћи, међупартијским сукобима, слабој међуресорној координацији услед великог броја министарстава и недостатка политичког вођства на челу владе. Такође, и умор и нестручност су очигледно присутни у неким областима. Премијер Цветковић, колики год био стручњак, није био у стању да спречи солирања оних министара који су истовремено и политички лидери што је урушило његов ауторитет. Такође, колики год био ауторитет председника Тадића и његова воља за реформама, он се не може бавити толиким бројем оперативних одлука а не би ни требало јер то води ка претераној централизацији и чистом председничком систему. Најављена реконструкција владе управо треба да иде у смеру подизања политичког ауторитета премијера, смањивању броја министарстава и већој појединачној одговорности министара, што ће утицати да буду мало спремнији за дијалог и опрезнији у својим наумима.

директор Центра за нову политику