Сезона у знаку глумаца-редитеља

Ако се по јутру дан познаје, актуелна позоришна сезона, према првим најавама, протећи ће у знаку представа које потписују глумци-редитељи. На сцени Звездара театра крајем октобра премијерно је изведена драма „Малаксија” Милоша Радовића у режији глумца Бранимира Брстине, који уједно тумачи и једног од главних јунака. Готово у исто време у Музеју Војводине у Новом Саду свој редитељски првенац представила је драмска уметница Лидија Стевановић „Настасја Филиповна” рађен по роману „Идиот” Ф. М. Достојевског.

То није све. На сцени Театра у подруму Атељеа 212 Петар Божовић увелико режира комад „Крај партије” С. Бекета у којој ће се појавити и у глумачкој подели, поред Бориса Комненића, Ренате Улмански и Властимира Велисављевића. Премијера се очекује почетком децембра.

Бранимир Брстина је пре неколико сезона, да подсетимо, на сцени Атељеа 212 режирао трећу званичну верзију култног дела Душана Ковачевића „Радован Трећи” одигравши и насловну улогу. И док Брстина већ дуже време одбија да комуницира са новинарима, глумица Лидија Стевановић радо се одазвала молби да коментарише потребу да се после три деценије верности глуми опроба у редитељском послу:

– Иза мене је огромно глумачко искуство. Шта ми глумци радимо него и режирамо своје улоге уз консултације са редитељима. Сада сам узела комад, позвала своје колеге и целу представу сама изрежирала. Мислим да је то позитивно, да не морамо да зависимо ни од кога, да не будемо у чекаоницама и ишчекујемо да нас редитељи позову. Имам намеру да своју „Настасју Филиповну” играм по музејима Војводине и Србије јер нам тај аутентични ентеријер одговара. Желела сам да изађем из оквира класичног позоришта кутије, да направим размену уметности, односно спојим сликарство и глуму. Разлика између режије и глуме је у томе што редитељ има око и моћ да повеже глуму. Глумац ствара карактер, а редитељ повезује карактере у разним ситуацијама и околностима. Глумац је, ипак, увек слободан, јер у оквиру онога што му нуде комад и редитељ, може да нађе простор за свој израз, каже Лидија Стевановић.(/slika2)

У последњих неколико сезона, може се приметити, све већи број глумаца се окреће режији. Током протекле сезоне, рецимо, драмска уметница Милена Павловић упоредо је радила на два позоришна колосека: на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду адаптирала је и режирала комад „Тајни живот Вирџиније Вулф”, док је у свом матичном Београдском драмском позоришту припремала улогу у представи „Реквијем”. Поменута уметница је поред великог броја остварених улога, до сада као редитељ потписала чак девет представа. Милена Павловић дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, али је о редитељском занату слушала приче још од раног детињства, од свога оца, режисера Живојина Павловића.

У контексту приче о глумцима-редитељима, морамо да поменемо и свестрану Горицу Поповић, која поред глуме: слика, пева, креира, режира... Још као средњошколка у Крагујевцу је режирала прву представу „Будилник” Владимира Булатовића Виба. Одлучила је, ипак, да упише глуму. Током глумачке каријере режирала је више представа, међу којима: „Ију, поплава”, Једва стече зета”, „Извол’те сличицу”...

– Како сам као глумица прешла извесну километражу, пожелела сам да нешто и режирам. Увек бих помислила да неки текст треба да се уради, да се види на сцени нешто посебно, ново, другачије. Зато сам и пожелела да се бавим режијом. То је нека ствар која код мене није трајна, јер се упуштам у различите уметничке подухвате, када осетим потребу да нешто ново урадим. Заправо, не чекам да ме посао нађе, већ га сама налазим – каже Горица Поповић.(/slika3)

Горан Шушљик, поред глумачког изазова, такође често воли да направи редитељски искорак. Редитељско искуство, каже, помаже му као глумцу, јер може да види шта то пропушта на сцени. До сада је режирао четири представе: „Вишње у чоколади”, „Два витеза из Вероне”, „Шуман – песник звука” и „Сабља Димискија”.

И Небојша Дугалић поред спектра оригиналних сценских јунака који је остварио током каријере, у последње време посветио се режији. Његова представа „Путујуће позориште Шопаловић” по делу Љ. Симовића у продукцији Краљевачког позоришта бележи лепе резултате.

–Заправо, никада нисам унапред себе замишљао у некој конкретној улози. Тако нисам размишљао ни о режији. То је нешто што се родило само по себи, из неког процеса сазревања на сцени. Режија је нешто што је другачија сценска и језичка могућност која пружа шири спектар изражајности. Једноставно језиком режије могуће је више рећи него језиком глуме – закључује Дугалић.

Б. Г. Требјешанин