Развој опет жртвован

У готово сваком селу постоји прича о домаћину који је позајмио новац од комшије да купи краву, али је паре, ипак, потрошио у кафани. Тако је за једно вече појео и попио „извор сигурних прихода” али му је као успомена на бурну ноћ остао дуг који ће морати да врати комшији. Да ли због тога што ову причу нису чули у Немањиној 11, или зато што сматрају да вођење економске политике земље не може да се упоређује са вођењем сеоског газдинства, тек држава Србија сваке године „поједе и попије” добар део новца намењеног за развој.

Ове године, према Закону о буџету планирано је да се за капиталне инвестиције потроши нешто мало више од 33 милијарди динара. Међутим, закључно за 1. новембром, Србија је за ту намену потрошила 12,5 милијарди. Тако је уместо да месечно за инвестиције, у просеку, троши 2,75, наша држава трошила дупло мање. Једним делом по тој основи, али и захваљујући већој инфлацији која је донела веће приходе у буџет, направљена је „резерва” од 14 милијарди динара која ће до краје године моћи да се прерасподели. Ко ће на име жртвованих инвестиција, после прекрајања државне касе, добити новац још није познато. Али, судећи по изјавама државних званичника листа заинтересованих је дугачка. Тако се осим пољопривредника (који верују да ће од државе добити премије за млеко) новцу надају и полицајци којима је власт обећала бонусе, најсиромашнији грађани који још нису добили помоћ, али и привредници који очекују наставак програма субвенционисаних кредита.

Међутим, да ту није реч о уштеди 14 милијарди показује чињеница да ће после ребаланса, минус у државној каси достићи 148 милијарди динара. А јаз између прихода и расхода биће покривен задуживањем кроз емитовање државних дужничких папира, задуживањем код међународних финансијских институција и комерцијалних банака.

Зато познаваоци економских прилика не праве значајнију разлику између државе Србије и неодговорног домаћина с почетка приче.

– На тај начин бирамо пут који није развојни – убеђен је Иван Николић, сарадник Економског института. – У ситуацији када криза још траје и приватни сектор је слаб да инвестира, а страни улагачи оклевају, држава мора да буде катализатор развоја и покрене опоравак. Тиме што сваке године један део новца намењен за капиталне инвестиције оде у текућу потрошњу, ми практично „поједемо развој”. Наравно, проблем је што код улагања ефекти нису краткорочни, већ дугорочни и могу да се виде тек после неколико година. Зато је политички популарније паре поделити грађанима него улагати у развојне пројекте, где се ефекти неће одмах осетити. Нико не жели да ризикује и да буде непопуларан у предизборној години – каже Николић и додаје да је, нажалост, код нас свака година преломна и увек се развој жртвује због текуће потрошње.

Зато Међународни монетарни фонд (ММФ) у извештају о Глобалним економским приликама саветује све земље да сада морају да примене фискална правила којим се смањују расходи у државним касама. А одговор на питање како да се дисциплиновањем потрошње не „укочи” привредни развој, такође се налази у овом ММФ-овом извештају. Кључ је у структури буџетске потрошње. Односно промени односа средстава која се троше за текуће издатке (плате, пензије) и новца намењеног за јавне инвестиције.

Драгомир Јанковић из Европског економског института истиче да је опасно када се из године у годину понавља ситуација у којој се „штеди” на инвестицијама да би тај новац отишао у неповрат.

– Проблем је што није реч ни о каквој уштеди, јер смо и та средства позајмили. Тако испада да се задужујемо да бисмо финансирали потрошњу. Али то је политички проблем, jeр нико неће да гради пут ако за време његовог мандата не може и да га заврши и да пресече врпцу. Таква политика је штетна и води нас ка опасном сценарију, по ком сваке године трошимо више него што стварамо и све више се задужујемо. А зна се како се таква политика финансира. Тако што ћете, ако имате шта, продати државну имовину, или се задужити код међународних финансијских институција и комерцијалних банака, или ћете морати да повећате порезе и акцизе. Не постоји друго решење – закључује Јовановић.

Можда је због тога Међународни монетарни фонд инсистирао да у Закон о буџетском систему уђе фискално правило по коме плате и пензије расту спорије од економског раста, али се капиталне инвестиције повећавају. Па се тако у члану 27. Закона о буџетском систему наводи да државна улагања догодине не могу бити мања од четири одсто. Да ли ће влада прекршити закон који је Скупштина усвојила пре нешто више од месец дана биће познато ускоро. Кад пред посланике стигне Закон о буџету за 2011. годину.

А. Николић