Слике на телу

У Старом Риму тетовирани су били само криминалци и робови и тако означени и издвојени од других за цео свој век, док су, рецимо, тахићанске тетоваже носиле поруке о животу, односно битним моментима онога на чијем телу су утиснуте. Многе је тату-декорација коштала и живота – али буквално. „Исцртаним” Маорима летеле су главе. Ловци на главе продавали су их племству које је њима украшавало дворове. У Кини и Јапану су јакузе и тријаде биле прекривене „обучене” у тетоваже, а после смрти, кожу су им излагали и продавали, такође као украс.

Америка је била мало забавнија у експлоатисању тетоважа па су се осликани људи прво појавили у циркусу где су се публици само због тога представљали као атракција.

Свако на свој начин

Занимљиво је и то да су британски монаси у 16. веку тетовирали Христово распеће на леђима да би избегли бичевање, а из истих побуда су и код нас, тврде упућени, неки криминалци усликавали Титов потпис на доњем делу леђа како би избегли батинања у полицијским станицама.

Научници тврде да су први трагови тетоваже пронађени чак на телу Леденог човека из 3300. године п.н.е. Према неким истраживањима (ако им је веровати), украшавање тела је постојало и пре 12.000 година. Касније су пронађене и на мумијама из 2000. године п.н.е, а са њима су се упознали и Европљани када су истраживали полинезијске и америчке Индијанце.

У белешкама реч „тату” први пут је наведена код истраживача Џејмса Кука када се, 1769. године занимао за Јужни Пацифик.
 Данас су веома честе и углавном и даље имају сличну сврху – да означе припадност групи, искажу став и важан догађај, иако многи кажу да се тетовирају само због тога што једноставно воле, те да се испод тетоваже не крије ниједан наведени мотив.

Једино што се изгледа видно променило од настанка ове уметности јесте метод рада и то што више не постоје правила – тетовира се ко хоће, колико хоће и на ком год делу тела жели.   

Последња истраживања бележе да 25 одсто особа узраста од 18 до 30 година има бар једну тетоважу, а очекује се да ће број оних који их поседују веома брзо порасти и на 40 процената јер љубав према украшавању тела изгледа да никада није била учестала као последњих година. Занимљиво је и то (за све који су убеђени да је уметност за мушкарце) да је међу тетовиранима чак 65 одсто жена.

У Северној и Јужној Америци индијанска племена су се тетовирала једноставним убадањем на живо, док су нека пламена у Калифорнији сипала боје у огреботине. У Полинезији и Микронезији имали су чудну алатку за декорацију тела која је сличила по облику данашњим грабуљама. Маори са Новог Зеланда, чувени по украшавању, користили су алатку за обраду дрвета направљену од костију животиња, а доласком Европљана око 1700. године, почели су да користе метал.

Модерне тетоваже настају инјектовањем боје у кожу иглама залемљеним на држачу. Игле се крећу горе-доле, попут машине за шивење, чинећи од 50 до 3.000 убода у минути, а у кожу продиру око 1 до 1,5 милиметара. Оно што се види на површини је заправо боја која је остала у кожи после тетовирања. Боја није у површинском слоју који ми видимо оком и који се стално мења, већ је остала на дубљем слоју, ћелијама дермиса које су невероватно стабилне, што омогућава да цртеж траје целог живота а да врло мало избледи или се разлије. У нормалним околностима (без конзумирања алкохола, дрога...) крварења готово да и нема.

 Имали су их и великани

Почетком 20. века украшавање тела било је популарно у краљевским породицама. Краљ Александар Карађорђевић, убијен у Марсељу 1934. године, имао је преко груди истетовираног великог крунисаног орла, по изгледу сличном германским хералдичким мотивима који су красили пруске племићке грбове.

Ово, о чему се доскора мало причало, открио је ђакон Ненад Јовановић, прикупљајући материјал за књигу „Грбови, заставе и химне у историји Србије”, у којој је и први пут објављена фотографија краљеве тетоваже. Приказивала је једноглавог орла широко раширених крила, с мачем у једној канџи и шаром у другој.

Руског цара Николаја Другог Романова тетовирао је јапански мајстор. Познато је да је и аустроугарски престолонаследник Фердинанд имао змије на грудима. Налази са аутопсије, после атентата 1914. године, показали су да је један од метака које је испалио Гаврило Принцип, прошао тачно кроз главу змије.

Многи према тетовирању брзо развију колекционарску страст па уместо једног ситног украса, декорације убрзо прекрију већи део тела. Оне постоје у свим облицима и величинама, и могу се сместити на све делове коже. Од стила, слике и величине зависи колико ће да траје утискивање боје. Компликованије слике раде се и из неколико пута, а бол не зависи од величине колико од локације. Најбезболније, скоро неосетно је радити на местима са много „меса”, док није пријатно тамо где кожа директно прекрива кост. Стручњаци, међутим кажу да бол зависи од особе која се тетовира, па тако пракса говори да жене боље подносе бол. Приликом тетовирања организам лучи ендорфин који умањује неугодност јер је доказано да је спојен са центрима за уживање у мозгу. Ендорфин је заправо, тврде стручњаци, задужен за стварање зависности тетовирања или, како је код неких случај, осећаја сличном сексуалном узбуђењу. 

Људи најчешће желе да им се на тело заувек утисну змајеви и костурске главе, док је анђео најомиљенији без обзира на пол особе која га носи. Тетоваже анђела углавном су велике и раде се махом на леђима или надлактици, ређе мањи облици на подлактици, прсима и глежњу. 

Тетоваже више нису везане за одређени друштвени слој, а одавно су се разишле и са табу темама, па се веома често раде и на обрвама, очним капцима, ушима, прстима, али и најинтимнијим деловима тела.

Неке девојке сматрају јако изазовним тетовирање венериног брега, због нервних завршетака веома болног места, које је неподношљиво без анестетске креме. Код лепше популације је популарно а и сматра се веома сексепилним истетовирати врх стопала и скочни зглоб, а не треба ни занемарити најучесталију у последње време веома болну тетоважу иза уха.

----------------------------------------------

Најчешћи стилови

Црно-сиви стил

Потиче из затвора и првобитно се звао „џоинт” стил или „џејлхаус”, али се седамдесетих година трансформисао у заступљен једноставан начин исцртавања стварних призора са наглашеном линијом и сенком.

Биомеханички

Има циљ да створи илузију огуљене коже испод које се види гомила жица и спојева

Келтски

Слике људи, животиња, биљака, богова из велшке или галске историје. Многи дизајни овог правца могу се наћи у књизи о Келтима

Стил мрачне стране

Лобање, демони, змије, пауци, звери, утваре – пун детаља и сенки

Хаида стил

Потиче од индијанског племена Хаида. Приказује животиње и апстрактне облике у црвеној и црној боји.

Oријентални стил

Темељи се на традиционалним јапанским цртежима са много боја. Мотиви су рибе, вода, лотоси, самураји, змајеви... У овом стилу не постоје мале тетоваже – ради се цело тело или ништа. Повезује се и са јакузама (злогласном јапанском мафијом).

 -------------------------------------------------------------------

Како одржавати тетоважу

Приликом туширања млаком водом користити искључиво дечји сапун (остали исушују кожу) или благу купку (5,5 пХ). Тетовирани део осушити лаганим тапкањем пешкиром без грубих потеза. Обавезно проверити да ли из ране цури лимфа, а ако је све у реду а украшени део је већ сув, потребно је намазати га заштитном кремом. Када прође двадесетак минута, ватом лагано уклонити остатак слоја, да се одећа не би залепила уз кожу. Рану никако не прекривати газом већ ако неко време не постоје услови да се тетоважа негује, неопходно је намазати је кремом и заштитити целофаном који ће одржати влажност коже. Када се уклони целофан, туширање је обавезно. Најбитније је заправо да тетоважа дужи део дана буде влажна јер ће тако боја остати под кожом.  

Пожељно је избегавати купање у кади, базену и осталим нестерилисаним местима али и користити соларијум. У додир са тетоважом не смеју доћи ни прашина, алкохол, уље или парфемисане креме. Заштитне креме могу се купити у апотекама или тату-салонима а неке од дозвољених су пантенол, јекодерм, рибље уље или хидроциклин у случају црвенила.