Повратак у завичај – на Уни

Једна варош мала, на лепој Уни, свог великог сликара није заборавила. У Босанској Крупи родио се Коста Хакман (1899–1961), а његови „суграђани” из неке сада далеке генерације раде на томе да га у завичају памте. Покренута је и иницијатива да град добије спомен-галерију и да једна улица у њему носи сликарово име. Ред је, заслужио је! А и ваља ће то свима – у месту и шире, кажу Крупљани.

А како је све то почело и докле је стигло чули смо од Милице Хакман, кћери сликареве, која се недавно вратила из очевог родног града.  Њу је „пронашао” редитељ Ненад Огњеновић, снимајући документарни филм о сликарима са некадашњег југословенског подручја који су студирали у Прагу код Влаха Буковца. На том списку је, уз Бијелића, Коњовића, Аралицу, и Хакман. У овој филмској потрази редитеља је пут одвео до Бихаћа, где је у разговору са новинарем Емином Месићем, такође родом из Босанске Крупе, испричао како Хакман има потомке у Београду... И – било је то у мају – Милицу је изненадио један телефонски позив. Јавио се и представио поменути Месић... и разговор је даље текао:

– Јесте ли Ви унука Косте Хакмана?

– Не, ја сам његова ћерка.

– Права ћерка...?

– Да, баш права. У породилишту у Народног фронта постоје подаци о мом рођењу...

Пауза... И обоје су праснули у смех...

– Милице, ваша бака била је учитељица моме дједу! Желео бих да будете гост на омажу Кости Хакману који смо планирали на јесен у Крупи.

И та прича добија нове наставке... Стигла је јесен и званични позив из града на Уни и Унско-санског кантона у коме се, поред осталог, каже како они желе да сачувају сећање на своје великане, међу којима је и сликар Коста Хакман. И тако ће се његова „права кћи” запутити у ову варош на западу Босне, где се и данас тако упечатљиво додирују Запад и Оријент, старо и ново, где још у најближем суседству стоје три различите богомоље... Гошћа из Београда дошла је на округли сто посвећен њеном оцу, где је дочекују поменути Месић и други тамошњи културни посленици, али и градоначелник Армин Халитовић. Следе и оне очекиване приче о спомен-галерији и Хакмановој улици (од пре неколико година и једна у Београду носи његово име), као и подсећања да су ту рођени и део живота провели сликари Лазар Дрљача, Енвер Крупић и Бошко Карановић. Отиснувши се у свет, у свом менталном пртљагу носили су и свој завичај и његову боју преносили на своја платна.

Милица Хакман захвалила је на гостопримству и доброј вољи да се у Босанској Крупи не заборави име њеног оца и изразила поштовање за њихову бригу за „своје уметнике” и културу уопште. Био је несретни рат, чије се „болести” дуго лече, а култура је за то, можда, лек најчудотворнији. И као некакав поштар, понела је са собом и једно писмо. Написао га је Зоран Стефановић, београдски писац, сценариста, издавач, директор пројекта „Растко” и аутор библиотеке и галерије на Интернету, те документарног филма и радио-драме посвећене Кости Хакману. Укратко, неко ко се веома бавио животом и делом Миличиног оца. Чита нам она делове тог писма упућеног домаћинима:

„Племенитој Крупи, граду Косте Хакмана,

... као што нема сумње да је жива природа и светлост у ваздуху Босне оставила траг у Хакмановом поимању сликарске светлости и површина, тако је остао траг духовне природе у њему. Тиме је попут осталих великих имена и сам Хакман допринео да се његов родни крај посредно овековечи...

Срдачан поздрав Крупи и Крупљанима из једног другог града на рекама, уз захвалност што племенито чувате успомену на људе који су потекли из вашег краја а постали становници планете,

Зоран Стефановић.”

Питамо за кућу Хакманових у овом граду, јер у оваквој причи она нам недостаје.

 – Ње више нема. Срушила ју је бомба у Другом светском рату. Тамо је сада леп парк – каже Милица и показује нам фотографије на којој је видимо на месту где је некад била кућа из очевог детињства.

Родне куће нема, али ће галерије бити. Милица Хакман, са дипломом историчара уметности, подсећа како су овакве спомен-збирке – галерије веома  значајне за локални културни идентитет. При том, каже, све развијене средине зарађују на споменицима културе. Овде око нас, такве су Збирка Павла Бељанског у Новом Саду, па Љубе Поповића у Ваљеву, Милене Павловић Барили у Пожаревцу и, пре свих, Галерија Саве Шумановића у Шиду. То су и места где се грађани стално образују. Такво место имаће и Босанска Крупа, да је многи не би само памтили као станицу на некад важној прузи којом смо се возили до мора. Ово је већ неки други воз – на колосецима уметности.

---------------------------------------

 О сликама и тамницама

Коста Хакман рођен је у Босанској Крупи 1899. године, као треће дете Михаила Хакмана, судије, и Даринке Ђурић, учитељице, из сарајевске породице, која је била једна од првих жена педагога у овим крајевима. Коста је учествовао у свим значајним догађајима свога времена. Придруживши се старијој браћи – Михаилу и Стевану – постао је најмлађи члан организације Млада Босна, што је „платио” деветомесечним тамновањем у бихаћком затвору. Средњи брат Стеван одлежао је две и по године, док је најстарији Михаило скончао у аустроугарском казамату.

У новој држави Југославији Коста Хакман добија стипендију за студије на Ликовној академији у Прагу, код Влаха Буковца, познатог сликара родом из Цавтата. После годину дана, он „бежи” од традиционалног академизма, сели се у Беч, накратко, да би се још једном предомислио и отишао у Краков, код професора Станислава Вајса, где је „нашао своју уметност” и где ће дипломирати 1924. године. У његовом индексу писало је: „Нема линија, нема обликовања, постоје само контрасти, не црним и белим, већ колористичком импресијом.” И био је то његов кредо којег се целог живота држао. У Паризу, у коме је провео значајан део живота, на Светској изложби 1937. добио је Златну медаљу за сликарство. Хакман је био члан групе Облик и Дванаесторице, а и један је од оснивача Кола југословенских уметника. Пред Други светски рат ради као професор на београдској Ликовној академији, а биће то и после рата.

На почетку рата, као резервни официр југословенске војске, Хакман је заробљен и пребачен у логор у Дортмунду. Био је полиглота (говорио седам језика), самим тим и главни тумач који је, по сведочењима преживелих, често устајао у одбрану заробљеника и долазио у сукоб са логорским властима. Тамновања у оба рата оставила су трага на здрављу Косте Хакмана. Из тих разлога сликар је последње године живота провео на мору, где је и умро, у Опатији, 1961.

 ----------------------------------------------------------------

Платна у два парламента

У два парламента – српском и италијанском – изложне су слике Косте Хакмана. У нашем је „Предео са маслинама”, једно од 90 уметничких дела која су била „жртве историје” – у познатим догађајима у Народној скупштини, 5. октобра пре једне деценије. На исти дан, четири године после, „поштени налазач” вратио је ову слику, али и дела Лубарде и Ивановића. Као бебе лоших мајки, слике су нађене пред вратима Народног музеја. У лошем стању, наравно. Али, и слике имају своје лекаре, који су их „залечили”  и вратили кући – у парламент Србије.

А у италијанском парламенту је Хакманова „Мртва природа”. Њу је, 1937. године, у новој Римској галерији видео, и купио, познати гроф Ћано, тада министар иностраних послова Италије. Данас је слика власништво римске Националне галерије модерне уметности, али је већ деценијама изложена у њиховој скупштини.