Да л’ да гласам или да не гласам

Читам наслове у штампи или слушам ставове историчара, политичара, аналитичара и осталих о актуелним косметским збивањима. Некако ми се чини да je свако од њих у праву за оно што каже.

Питају обични грађани, честити сељаци да ли треба изаћи на косовске изборе. За њих је то откако памте била грађанска дужност. Некада, у Титово време, заокруживали су читаву листу онако како им покаже друг који ту седи. У Милошевићево време гласали су за Милошевића, јер за друге нису знали. Телевизија није говорила о опозицији. Знали су да један писац са брадом и косом подбуњује народ, али није им било јасно шта он хоће. Па и неки овдашњи младићи, доведоше га, али опет не знасмо зашто он руши Слобу. Човек нам је лепо рекао: „Не сме нико да вас бије”... После се некако наше комшије и колеге Албанци оделише од нас, па они у један крај, ми у други. Појави се Ругова... Па Шешељ... Или обрнуто, или истовремено? И кренуше кола низбрдо... Стално смо гласали. Свакакве политике смо одједном чули. Не може човек да буде паметан... Пре него што су нас бомбардовали чак смо носили заставе и ишли на референдум да кажемо гласно и јасно целом свету да не пристајемо на страно мешање у нашу државу...

После нас поцепаше, изделише, избомбардоваше, протераше нам децу... Не могу тачно да избројим колико пута смо гласали. Колико пута на њихове изборе, колико пута на наше. Паметни људи, власт нам говорила „сад изађите на изборе, сад немојте...” Ми кротки... А они наши, гласају како они ’оће. Па, да видиш, право у фотељу. Одједанпут се обогати, вози скупа кола, у шиљате ципеле да му се огледаш, купио кућу негде, кожну јакну обавезно, мирише... Збогом амбару и трактору... Ако ’оће отац и деда – нека ору...

Каже ми Тика што држи продавницу, кад дође неко из фирме да купује код њега на велико, обавезно мора њему лично да дá нешто што тражи. Тако је свуда каже, ново правило...

А сиротињи да неко пружи тешко... Колико пара ли потроше за те изборе, море Боже?

*Писац, Грачаницa