Da l’ da glasam ili da ne glasam

Čitam naslove u štampi ili slušam stavove istoričara, političara, analitičara i ostalih o aktuelnim kosmetskim zbivanjima. Nekako mi se čini da je svako od njih u pravu za ono što kaže.

Pitaju obični građani, čestiti seljaci da li treba izaći na kosovske izbore. Za njih je to otkako pamte bila građanska dužnost. Nekada, u Titovo vreme, zaokruživali su čitavu listu onako kako im pokaže drug koji tu sedi. U Miloševićevo vreme glasali su za Miloševića, jer za druge nisu znali. Televizija nije govorila o opoziciji. Znali su da jedan pisac sa bradom i kosom podbunjuje narod, ali nije im bilo jasno šta on hoće. Pa i neki ovdašnji mladići, dovedoše ga, ali opet ne znasmo zašto on ruši Slobu. Čovek nam je lepo rekao: „Ne sme niko da vas bije”... Posle se nekako naše komšije i kolege Albanci odeliše od nas, pa oni u jedan kraj, mi u drugi. Pojavi se Rugova... Pa Šešelj... Ili obrnuto, ili istovremeno? I krenuše kola nizbrdo... Stalno smo glasali. Svakakve politike smo odjednom čuli. Ne može čovek da bude pametan... Pre nego što su nas bombardovali čak smo nosili zastave i išli na referendum da kažemo glasno i jasno celom svetu da ne pristajemo na strano mešanje u našu državu...

Posle nas pocepaše, izdeliše, izbombardovaše, proteraše nam decu... Ne mogu tačno da izbrojim koliko puta smo glasali. Koliko puta na njihove izbore, koliko puta na naše. Pametni ljudi, vlast nam govorila „sad izađite na izbore, sad nemojte...” Mi krotki... A oni naši, glasaju kako oni ’oće. Pa, da vidiš, pravo u fotelju. Odjedanput se obogati, vozi skupa kola, u šiljate cipele da mu se ogledaš, kupio kuću negde, kožnu jaknu obavezno, miriše... Zbogom ambaru i traktoru... Ako ’oće otac i deda – neka oru...

Kaže mi Tika što drži prodavnicu, kad dođe neko iz firme da kupuje kod njega na veliko, obavezno mora njemu lično da dá nešto što traži. Tako je svuda kaže, novo pravilo...

A sirotinji da neko pruži teško... Koliko para li potroše za te izbore, more Bože?

*Pisac, Gračanica