Руски чај

Није тајна да на овим просторима традиционално опстаје једно, рекло би се, органицистичко поимање нераскидивости руско-српских односа, базирано на културолошким одредницама као што су православље и словенство. Да ли су оне и довољан услов за поткопавање државних и економских интереса, друго је питање. У сваком случају, из овог органског приступа произлази једно друго – више механицистичко веровање у безрезервни патернализам Русије – у то да ће она увек и у свакој прилици стати у одбрану српских државних интереса. Стога није изненађујуће то што се у појединим политичким и интелектуалним круговима готово јеретичким доживљава сваки облик подозривости спрам заштитничке улоге ове велике словенске земље.

Фама која се ствара у погледу неупитности руског вета у Савету безбедности поводом најављене одлуке о статусу Косова води произвођењу лажних нада које, све заједно, не могу значајно допринети очувању ове покрајине у саставу постојеће државе. Јавно мњење у Србији, штавише, верује да ће овога пута руска "старија браћа" сигурно прискочити у помоћ својој "млађој родбини" и одбранити је од неправде која јој се намеће. Уосталом, постоји чврсто веровање, више у складу са старом патријархалном методологијом, да је оваква врста помоћи морална обавеза и дужност "старије браће". У нашем случају – руске. Ипак, новија историја је често противречила великим очекивањима "млађе браће". И то треба узети у обзир приликом разматрања евентуалног руског вета. Наиме, иако је тачна чињеница да се Русија, након тешког периода кроз који је прошла, вратила на међународну политичку сцену "у великом стилу", такође је тачна и једна друга чињеница: хегемонија потрошачке културе и идеологије "голог" материјализма – тих амблематских чинилаца глобалног доба – утиче на слабљење "духовних" спона, како међу људима, тако и међу народима. Зато не треба посебно да чуди то што материјална корист од, на пример, испоруке природног гаса Европи може имати, за земљу попут Русије, далеко већи значај од културолошких одредница као што су православље и словенство.

Управо због тога и треба поставити питање да ли Русија уопште има интерес који би је определио да уложи вето у Савету безбедности? Како сада ствари стоје, изгледа да нема! Јер, не би требало превидети чињеницу да би Русија, уколико прође Ахтисаријев предлог, по истом принципу могла "добити" неке територије с већинским руским становништвом. Примера ради, Руси из Северне Осетије доста дуго прижељкују отцепљење од Грузије. Али оставимо геополитичке комбинације за неку другу прилику.

Што се тзв. реалполитике тиче, сва је прилика да ће Русија одустати од вета. Прецизније, Русија ће се уздржати од тога да уложи вето, али и да га не уложи. На тај начин она ће посредно дати допринос свеопштој хипокризији међународне политике, штитећи пре свега властите државне интересе. Наравно, Руси неће пропустити да искажу своје неслагање поводом Ахтисаријевог предлога. Уложиће и отворени протест – у то не треба сумњати, али верујемо да неће уместо Србије забити гол међународној заједници! А после сваке утакмице, правило је старо, само се голови броје.

Шта у том случају остаје, на крају, Србији? Чини се да су једини руски производи у које се Србија и Срби још увек могу поуздати – чај и гас. Руски чај, као проверено квалитетан производ, традиционално краси српске домаћинске витрине и добар је медикамент приликом назеба. С друге стране, руски гас тек треба да открије Србији све благодети проласка кроз њену територију. А руски вето остаје под знаком питања.