Ruski čaj

Nije tajna da na ovim prostorima tradicionalno opstaje jedno, reklo bi se, organicističko poimanje neraskidivosti rusko-srpskih odnosa, bazirano na kulturološkim odrednicama kao što su pravoslavlje i slovenstvo. Da li su one i dovoljan uslov za potkopavanje državnih i ekonomskih interesa, drugo je pitanje. U svakom slučaju, iz ovog organskog pristupa proizlazi jedno drugo – više mehanicističko verovanje u bezrezervni paternalizam Rusije – u to da će ona uvek i u svakoj prilici stati u odbranu srpskih državnih interesa. Stoga nije iznenađujuće to što se u pojedinim političkim i intelektualnim krugovima gotovo jeretičkim doživljava svaki oblik podozrivosti spram zaštitničke uloge ove velike slovenske zemlje.

Fama koja se stvara u pogledu neupitnosti ruskog veta u Savetu bezbednosti povodom najavljene odluke o statusu Kosova vodi proizvođenju lažnih nada koje, sve zajedno, ne mogu značajno doprineti očuvanju ove pokrajine u sastavu postojeće države. Javno mnjenje u Srbiji, štaviše, veruje da će ovoga puta ruska "starija braća" sigurno priskočiti u pomoć svojoj "mlađoj rodbini" i odbraniti je od nepravde koja joj se nameće. Uostalom, postoji čvrsto verovanje, više u skladu sa starom patrijarhalnom metodologijom, da je ovakva vrsta pomoći moralna obaveza i dužnost "starije braće". U našem slučaju – ruske. Ipak, novija istorija je često protivrečila velikim očekivanjima "mlađe braće". I to treba uzeti u obzir prilikom razmatranja eventualnog ruskog veta. Naime, iako je tačna činjenica da se Rusija, nakon teškog perioda kroz koji je prošla, vratila na međunarodnu političku scenu "u velikom stilu", takođe je tačna i jedna druga činjenica: hegemonija potrošačke kulture i ideologije "golog" materijalizma – tih amblematskih činilaca globalnog doba – utiče na slabljenje "duhovnih" spona, kako među ljudima, tako i među narodima. Zato ne treba posebno da čudi to što materijalna korist od, na primer, isporuke prirodnog gasa Evropi može imati, za zemlju poput Rusije, daleko veći značaj od kulturoloških odrednica kao što su pravoslavlje i slovenstvo.

Upravo zbog toga i treba postaviti pitanje da li Rusija uopšte ima interes koji bi je opredelio da uloži veto u Savetu bezbednosti? Kako sada stvari stoje, izgleda da nema! Jer, ne bi trebalo prevideti činjenicu da bi Rusija, ukoliko prođe Ahtisarijev predlog, po istom principu mogla "dobiti" neke teritorije s većinskim ruskim stanovništvom. Primera radi, Rusi iz Severne Osetije dosta dugo priželjkuju otcepljenje od Gruzije. Ali ostavimo geopolitičke kombinacije za neku drugu priliku.

Što se tzv. realpolitike tiče, sva je prilika da će Rusija odustati od veta. Preciznije, Rusija će se uzdržati od toga da uloži veto, ali i da ga ne uloži. Na taj način ona će posredno dati doprinos sveopštoj hipokriziji međunarodne politike, štiteći pre svega vlastite državne interese. Naravno, Rusi neće propustiti da iskažu svoje neslaganje povodom Ahtisarijevog predloga. Uložiće i otvoreni protest – u to ne treba sumnjati, ali verujemo da neće umesto Srbije zabiti gol međunarodnoj zajednici! A posle svake utakmice, pravilo je staro, samo se golovi broje.

Šta u tom slučaju ostaje, na kraju, Srbiji? Čini se da su jedini ruski proizvodi u koje se Srbija i Srbi još uvek mogu pouzdati – čaj i gas. Ruski čaj, kao provereno kvalitetan proizvod, tradicionalno krasi srpske domaćinske vitrine i dobar je medikament prilikom nazeba. S druge strane, ruski gas tek treba da otkrije Srbiji sve blagodeti prolaska kroz njenu teritoriju. A ruski veto ostaje pod znakom pitanja.