Нови живот с новим бубрегом

На Универзитетској дечјој клиници у Београду тренутно трансплантацију бубрега чека једанаест малишана. У многобројним сатима проведеним на дијализи мали пацијенти у болничким креветима склапају познанства, измењују приче и наде…

Весна Илић из Тополе, скоро пуних пет година четири пута недељно, доводи једанаестогодишњу кћерку Марију на дијализу у ову клинику.

– Болест се појавила у Маријиној четвртој години. Лекари се урадили анализе мог бубрега, бакиног, очевог…Ниједан се не поклапа. Марији морају да се трансплантирају и бубрег и јетра, чекамо и позив из Италије. Уморни смо, али морамо да будемо јаки. Верујем у акцију „Продужи живот”, јер само ове године овде је обављено много трансплантација. И моја Марија је на листи чекања – каже Весна Илић.

Марија се смеје и прича преко мобилног телефона. Навикла се на ову клинику као на другу кућу. Да болест узима данак види се само по томе што изгледа многи ситније од својих вршњака.

– Иако буде исцрпљена после дијализе, Марија се труди да буде активна, да прати темпо у школи, као њена сестра Милица, с којом је заједно у разреду. Марија је требало да буде у петом разреду, али је због болести годину дана касније кренула у школу. Када је на дијализи, у болницу јој долази учитељица из школе „Драган Херцог” – објашњава мајка Весна, која је незапослена, јер каже, било је периода када је Марија морала да буде и шест пута недељно на дијализи, а посао је тешко одржати у таквим условима. Док је девојчица на дијализи, кола Хитне помоћи их чекају на паркингу, а онда, правац још сат и по до Тополе.

У соби поред ове, сасвим другачије расположење и осмеси. Тринаестогодишња Хана Тешњак жури да поједе палачинке, које јој је спремио тата, па да добије инфузију. Хана је из Бањалуке, а бубрег је добила од мајке Тање 2003. године

– На дијализу је кренула у четвртој године, а када је напунила пет, професор Зоран Крстић јој је урадио трансплантацију бубрега. Свануло ми је. То је други живот. Као да сам је два пута родила. Немам речи да опишем какав шок који доживите када сазнате да вашем детету бубрези отказују. Трансплантација је једино решење за ову децу, да им се омогући нормалан живот и развој. После тога морају редовно да пију лекове и долазе на контролу, али све друго је као код здравих вршњака – прича мајка Тања.

Хана је тренутно у болници, јер је добила упалу плућа, али сада на контроле долази на свака три месеца и живи потпуно нормално.

– Имам много другова и другарица и, овде са клинике, и код куће. Дружим се, учим, идем на рођендане… Кад порастем хоћу да будем козметичарка. Хтела сам раније да будем медицинска сестра, али сам се предомислила – поверава нам се Хана.

Како изгледа живот детета пре и после трансплантације најбоље зна професорка Мирјана Костић, шеф Центра за дијализу и трансплантацију у Универзитетској дечјој клиници, која каже да и после 27 година рада, још лично проживљава животну и медицинску причу сваког детета.

– То није само болест детета. Трпи цела породица, трпе родбина, пријатељи… Трпи школа. Трпи психички и физички развој детета, Свако ко дође овде, ту своју муку подели с нама, али када им објаснимо да болест бубрега није пропаст света, да постоји дијализа, да је трансплантација лек, у људи се поново буди нада – каже за „Политику” професорка Костић.

Да сан о новом бубрегу може да постане стварност, виде и сами родитељи на овом одељењу, а кроз бројке и статистику, докторка Костић илуструје зашто не треба губити наду, јер се ситуација поправља.

– Почели смо да остварујемо оно чему смо одувек тежили:– да радимо што већи број кадаверичних трансплантација. То је показатељ да акција „Продужи живот” има ефекта. Свако од нас у себи осећа да је лепо поклањати и воли да прими поклон, осећа радост и када даје и када прима дар. Али, док људи не добију праву информацију, и не знају да могу да помогну некоме коме је нови орган једина шанса. Када чују да само у овом часу има једанаесторо болесне деце, када чују шта за ову децу значи трансплантација, људи ће препознати значај даривања органа – каже професорка Костић.

Оливера Поповић

-----------------------------------------------------------

На контроли „шмека” сестре

Никола Кркљуш из Београда дошао је на редовну контролу на Клинику у Тиршовој. Око себе шири позитивну енергију и смех. Сви га знају, он познаје све. Има 19 година, а бубрег је пре четири године добио од мајке Љиље. Седам година је ишао на дијализу.

– Сада ми је живот тотално другачији. Мучио сам се. Три пута недељно – дијализа. Нисам могао да идем у школу. Ишао сам прво са ’92. годиштем, па са ’93. Сад идем ванредно у Угоститељску школу… Бићу кувар. То волим да радим. Овде дођем на контролу, али и да видим медицинске сестре, и старе и нове – шеретски се смешка Никола.