Ирачки рат није давна прошлост

Препуштајући Ирак његовој трагичној судбини, амерички председник Барак Обама обавља све припремне радње да се извуче из „прљавог“ рата свог претходника и концентрише на свој „праведни“ рат у Авганистану.

Како нисам уопште убеђен у драматично различите квалификативе два суштински веома блиска рата, покушаћу да на епилогу првог предвидим будући крај другог.

Ирачки рат Џорџа В. Буша почео је на огромној превари. Тако је и завршио. Уместо његових „месијанских визија“ слободе, демократије и просперитета, рат је донео на стотине хиљада побијених ирачких цивила, погубљења која су обављали Ирачани и садомазохистичка мучења по затворима којима су се радовали Американци, серијска убиства и отмице.

Разорио је земљу дуж етничких и верских шавова приближавајући је амбису распада који се вештачки прикрива.

Какви су то у марту били „историјски“ избори које хвале Американци када је ривалским ирачким политичарима било потребно осам месеци да склепају владу? Владу подељену и нестабилну, створену само зато што се Обама уплашио да ће до експлозије доћи пре него што Американци дефинитивно оду.

О каквој стабилности може да се прича када је влада састављена од протагониста иза којих стоје највећи блискоисточни ривали – Иран и Саудијска Арабија.

Избори нису дали јасног победника, али је створен вакуум моћи више него добродошао побуњеницима и терористима.

Рат је на велика врата на месопотамски простор увео Aл Каиду, тамо где је дотле никад није било. Њен ирачки огранак, славодобитно отписан пошто је проглашен његов „стратешки пораз“, сада је поново активан. Напади су смртоноснији.

„Рат се не зауставља, а верници ће једног дана тријумфовати“, поручује Ал Каида.

Мартовски избори били су други по одредбама Устава из 2005, што значи да је Ирак све време имао само једну владу којом су доминирали већински шиити и готово независни Курди, јер су сунити махом бојкотовали изборе.

Када су коначно показали жељу да озбиљно учествују у политичком животу и у влади, одмах су блокирани. Што прети да суните врати послу који су показали да знају: оружаном отпору.

Тиме по аутоматизму прети поновна мобилизација радикалних шиита из армије Ал Махдија која тешко да је заиста демобилисана већ се само притајила.

Трули компромис око кабинета у себи крије потенцијал за наставак старих рововских борби. Правог шиитско-сунитског помирења нема. Шиити и Курди не одустају од намере да сунитима ограниче моћ.

Ко иоле разуман може да помисли да је у таквом окружењу у процесе помирења могуће укључити око половине официра и војника бивше ирачке армије од 450.000 људи који данас живе као избеглице по Сирији, Јордану, Египту, Јемену или Дубаију?

Рат се завршио комплетним разарањем и драматичним осиромашењем Ирака који је некада имао најснажнију средњу класу арапског света. Рачунајући доходак по становнику, земља благосиљана огромним богатством нафте пала је на 162. место листе Светске банке.

Владине институције не функционишу, бирократија је корумпирана, јавни сервиси су у расулу, а мање од четвртине Ирачана има одговарајуће снабдевање струјом или здравствену заштиту.

Има тога још много. Сачувано је у 400.000 докумената које је разоткрио „Викиликс”.

Чини се, ипак, да је биланс који је све скрчалио јадном Џорџу прерано закључен. Испада да је рат давна прошлост, да је побуна сузбијена и да је сукоб у целини окончан. Нетачно.

Амерички војници нису више свакодневна мета напада, али ирачки јесу. Ракете и минобацачке гранате поново падају по „зеленој зони“ Багдада.

Два месеца пошто је Обама објавио крај америчких борбених операција у Ираку, сукоби и даље трају. У просеку седам људи дневно страда од самоубилачких и бомбашких напада, три особе гину од артиљеријске ватре или егзекуција.

Ако некоме изгледа да се рат можда завршио, да је насиље на „прихватљивом нивоу“, то је онда због општег замора материјала. Ирачанима није до погибија, а свет је огуглао на вести о акцијама бомбаша самоубица. Чак и када се биланси мере десетинама мртвих.

Масакри, експлозије, масовне сахране, с једне стране. На другој су неки нови ирачки политичари чијим играма погодује хаос. Резултат су трагичне смрти стотина невиних широм земље. У данашњем Ираку, а у Багдаду посебно, нема радосних вести.

Више од седам година од почетка Бушове сулуде авантуре, овакво мизерно стање ствари постало је норма. Имам много разлога да верујем да из низа разлога Ирак иде ка још већем насиљу иза кога стоје многи ривалитети и политичари који нису положили тест демократије. Они су део проблема, а не део решења.

Што се Американаца тиче, показује се да нема никакве везе с логиком окупирати једну уједињену суверену државу, а онда је оставити у стању које сваког дана може да прерасте у нову ерупцију политичког вулкана, у нов грађански рат.

Американци ипак извлаче своје војнике. Не потпуно. Треба чувати ирачке нафтне инсталације, обезбеђивати улазно-излазне путеве како би се обезбедило да власт у Багдаду не падне у руке антизападног режима.

Ирачким националистима, како шиитима тако и сунитима, страно присуство биће трн у оку, повод отпору. Као што је било од марта 2003. године када је само Буш могао да верује да ће га дочекати широм раширених руку.

Ирачани немају никаквог разлога да буду захвални „чину ослобођења“ који је организовала Америка. Деспотски арапски режими при том су научили важну лекцију: колико год да су САД њихов заштитник, толико су и њихов пас чувар.

На ширем геополитичком нивоу, фијаско Бушове политике и неуспех Обаминог Вашингтона да сунитима обезбеди важнију улогу у политичком животу показује колико је Иран моћан у блокади америчких интереса у Ираку.

Рат је убацио Иран, моћног патрона већинских шиита Ирака, не само у локалну већ и регионалну игру. Истовремено, окупација Ирака удаљила је Турску од Америке.

Ни Буш ни Обама нису завршили посао у Ираку. Зар због таквог стања ствари актуелни станар Беле куће није током минуле две године постао посредни саучесник који је, сопственим неделовањем, допринео општем хаосу? Као што ће, верујем, сопственим чињењем постати директно одговоран за пакао Авганистана.

Последња ствар на коју бих се кладио је стабилност Ирака. Ратна игра је далеко од тога да је завршена. Кладио бих се на Авганистан. На Обамину реплику Бушовог Ирака.