Штитови од неподобних људи

У уводу својој новој књизи „Медијска етика и медијски линч” (издање „Чигоја штампе”) универзитетски професор и председник Одбора Агенције за борбу против корупције Чедомир Чупић каже да је писати овакво дело ризично, опасно и непријатно. Књига садржи део који говори о важности информација у данашњем времену, о томе да оне треба да буду поткрепљене знањем, стручношћу и савешћу, као и о томе да нема компромиса између истине и лажи. Други део књиге говори о историји случаја конкретног медијског линча, почев од 2002. године, у којем је професор Чупић био изложен клеветама због тога што је затражио једнакост свих пред законом.

„Када сам рекао да и зграда ’Пинка’ и пет Карићевих вила треба да буду срушене, уопште се нисам обратио њиховим власницима, већ тадашњој власти да поразмисли да ли сме селективно да спроводи закон”, каже професор Чупић за наш лист, додајући: „Моја изјава имала је нормативну снагу – ако се руши, нека се руши свима, или да се не руши никоме”.

Како је на „Пинку” прочитана та Ваша изјава „Грађанском листу”?

Власник телевизије „Пинк” Жељко Митровић прекинуо је емисију уживо, а то се дешава само у случају избијања рата без објаве, великих елементарних непогода или смрти челника државе, ради емитовања клевете, према којој сам ја лажни професор без научних радова. На те вредносне судове, изрицане из сата у сат у ванредним информативним емисијама, нисам реаговао. Реаговање на то припада и односи се на Факултет и Универзитет који су ме бирали. Врло оштро сам се, међутим, супротставио лажима о томе да поседујем богатство у некретнинама и да сам избачен из Комисије за пријем студената на факултету због тога што сам узимао мито. Позвао сам владу и државне органе да измере моју имовину и да податке јавно објаве, додајући да ћу, уколико то не буде учињено, сматрати да и неко из власти јавно подржава и учествује у медијском линчу. Нажалост, влада није реаговала, чак је било речи и о томе да сам претерао. Како грађани да верују власти која од њих тражи да поштују законе и прописе, а обмањивала их је тврдећи да је легализовано нешто што није?

Тренутно је доминантан феномен културног расизма, према Вашој анализи. Шта он подразумева?

Раније, кривица је пребацивана на друге народе и републике, сада се жртве проналазе међу нама. Често се у јавности негативно говори о Србима из Крајине, из Босне и Херцеговине, или са Косова и Метохије, обележавају се најгорим особинама. Несрећни људи, који између себе покушавају да организују живот, расно су и типолошки одређени, као босанско-кнински клан, или се, на пример, Црногорци означавају као криминалци. Другим речима, ствара се културни расизам у оквиру истог народа. Моја књига скреће пажњу новинарима да не изневеравају професионалне стандарде, односно моћ знања и моћ савести, који треба да буду подједнако заступљени.

Када сте тужили власника „Пинка” за клевету, нашли сте се у заморном судском поступку. Који су Ваши закључци о српском правосудном систему на основу тога?

Судска власт, једна од најзначајнијих власти, која треба да буде идеолошки независна, и да контролише и законодавну и извршну власт, код нас не функционише. Из мојег искуства то је једна катастрофална порука људима: „Ако идете у судске спорове можда никада нећете доћи до правде”. После једне моје изјаве да суд треба зауставити на шест месеци због радикалних реформи, судија Дејан Добросављевић напрасно је убрзао процес. На крају, био сам шокиран пресудом за увреду, иако сам Жељка Митровића тужио за клевету, и сматрам да је било боље да је ослобођен него што је тако „осуђен”.

Шта сте дознали о појединим својим колегама са Факултета политичких наука у току тог суђења?

Био сам запањен када сам дознао да је Митровић као сведоке понудио предаваче са Факултета политичких наука, Драгана Симеуновића и Мирољуба Јефтића, који су требали да посведоче да сам корумпиран. Затим сам сазнао да је професора Вукашина Павловића и мене 2003. године невладина организација Law Project Center пријавила као инспираторе убиства премијера Зорана Ђинђића. Све је рађено како бисмо били ухапшени у време операције „Сабља”. А на рочишта у суду Жељко Митровић је стално доносио фасциклу са мојим личним подацима са факултета, подацима којима нико не може да располаже, осим суда и декана. Изненадило ме је то што је нова демократска власт омогућила да мој досије (за који нисам ни знао да постоји), независно од тога јесу ли подаци у њему веродостојни или не, добије приватно лице. Претходна власт коју сам жестоко критиковао и оспоравао никада то није учинила.

Исти професори деведесетих прогањали су колеге других националности?

На једној седници Наставно-научног већа 1992. године изложио сам проблем о томе да наше колеге Ива Висковића и Владимира Штамбука, пореклом Хрвате, неко проглашава опасним. Симеуновић је после седнице негодовао што сам покренуо тај проблем, чак је покушао да ме удари у холу факултета. Увек сам се чудио када су новинари Симеуновића представљали као светског стручњака за питања тероризма, а то никада нисам чуо од људи из науке и струке. У часопису „Мисао”, међутим, који сам једва прибавио, Симеуновић је у време НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије објавио текст у којем се залагао да буду направљени људски штитови за мостове, састављени од чланова невладиних организација који су „потписали бомбардовање Београда”, а вероватно и за све друге који су по његовом мишљењу неподобни.

Наметнут нам је утисак да је за промене потребно велико време. Међутим, Ви предлажете примену врло конкретних закона о лустрацији, пореклу имовине...?

Да је усвојен Закон о пореклу имовине, данашњи богаташи не би могли да кажу да су највише зарадили у време демократске власти и не бисмо имали проблем са тајкунима. Мене, међутим, интересује како су они прибавили почетни капитал: да ли на девизама покупљеним на улици, или на монополској позицији у сарадњи с влашћу, или финансијским махинацијама, или отимачинама и лоповлуцима, или ратним профитерством? Закон о лустрацији захтева доношење још два закона. Један о отварању досијеа сарадника тајних безбедносних служби. Ми још не знамо колико је људи из тајних служби, нити ко су они, убачено у политичке партије. Други се односи на то да сарадници тајних служби по идеолошкој основи не би могли да буду у законодавној, извршној и судској власти, државним предузећима и државној администрацији, јавном сервису, државном образовању, здравству, пореским, инспекцијским и царинским службама, нити да конкуришу за таква места. Зашто? Зато што су можда уцењени, а уцењени људи су велики ризик за разне врсте нелегалности и корупцију.

Можемо ли без целовитих реформи да говоримо о даљем развоју демократске политичке културе у Србији?

Тешко, али не смемо да одустанемо од тежње ка демократским променама. Ова књига прилог је томе да знамо у каквом смо стању и да не смемо да одустајемо у борби за нормалније друштво и за практиковање професионалних стандарда и етичких норми у обављању стручних и јавних послова. Ми као људи одговорни смо за непосредну будућност, за утемељење владавине права, односно закона, који омогућавају друштвени ред, сигурност, стабилност и поштовање људског достојанства сваког човека.

Марина Вулићевић