Држава би да гради с приватним инвеститорима

Велики инвестициони фондови попут америчког „Мери линча”, који у Србији послује као сувласник МПЦ-а, заинтересовани су да с државом уђу у партнерство и да по истој цени у зони бивше београдске касарне „4. јул” понуде станове на тржишту. Они желе да граде под истим условима као држава, не траже бесплатно земљиште и инфраструктуру, али захтевају да брзо добијају дозволе.

То за „Политику” открива Оливер Дулић, министар животне средине и просторног планирања, и наглашава да се неће одустати од зидања станова у београдском насељу Др Иван Рибар на плацу ИМТ-а, затим на плацу касарне у Сурчину и широм Србије.

– Нећемо да одбијамо инвеститоре, хоћемо да они граде с нама. Пара за отварање других градилишта немамо и нећемо да се задужујемо. Хоћемо да инвеститори дођу с новцем којим ће се финансирати инфраструктура и све оно што је неопходно за почетак градња. Држава ће да узме део комплекса, а други део нека припадне инвеститору на коме ће да гради тржне центре, комерцијалне садржаје и станове. Тако ће тржиште да се подели на два сегмента: једни ће понудити станове просечној српској породици а други ће градити луксузне станове на ексклузивним локацијама са скупим опремањем, каже Дулић.

Да ли се држава уласком на тржиште градње станова на месту бише вождовачке касарне наметнула као нелојална конкуренција приватним инвеститорима?

Не, него је регулатор који ће уредити тржиште, снизити цене и омогућити јавно приватно партнерство. На тржиште морају да дођу поштени инвеститори који граде с поштеним грађевинским фирмама и станове продају по коректним ценама. Држава позива приватни капитал да објединимо снаге на великим комплексима земљишта који постоје у Београду. Када смо кренули у осмишљавање нове стамбене политике, први пут после 20 година од када се држава није мешала у тржиште некретнина, пошли смо од питања: „Шта ми као држава треба да урадимо да омогућимо српској породици с две просечне плате да дође до крова над главом?” Чињеница је да имамо 150.000 породица које изнајмљују станове и месечно за кирију дају новац који им се никада неће вратити. Или живе под истим кровом с родитељима, што ствара огромне социјалне тензије. Оне данас немају шансу да дођу до станова зато што су цене превисоке. Инвеститор у Србији зарађује сто одсто и више а у другим земљама највише 20 до 25 одсто. Држава је морала да реагује понудивши на тржишту значајан број станова по ценама које су доступне нашим грађанима. То нису јефтини станови, али су доступнији.

Како су доступнији када је цена од 1.250 до 1.290 евра тржишна, јер у Кумодражу квадратни метар стана кошта око 1.300 евра.

Одакле вама тај податак?

Из агенција за некретнине.

Није тачно. Тврдим да су станови у насељу Степа Степановић 20 одсто јефтиније од других у истој зони и у истом насељу. Инвеститори нас нападају како је држава нелојална конкуренција, јер нуди јефтине станове. С друге стране, имамо људе који кажу то није јефтино. На овом послу Грађевинска дирекција Србије неће зарадити ништа. Дакле, одрекли смо се профита. Све је рађено по тржишним условима, плаћено је земљиште, накнада за уређење грађевинског земљишта, комуналије, грађевинци, али зараде нема. На јавној набавци за извођење радова постигли смо невероватну цену. То потврђује да је Закон о помоћи грађевинској индустрији дао резултат. Брзе јавне набавке, без уобичајених процедура које трају неколико година, резултирале су ценом од око 400 евра по бруто метру квадратном. Немојте да ми кажете да по тој цени већ постоје станови на тржишту.

Како ће у таквим условима приватни инвеститор да буде конкурентан и да постигне исту цену крајњег производа када држава себи додели земљиште без тендера, изда дозволу преко ноћи и гради без профита?

Држава је платила земљиште.

Како?

Дали смо 21 одсто нето изграђених квадрата Војсци. Грађевинску дирекцију Србије, као инвеститора, то земљиште је коштало и она је уложила 21 одсто.

Ако је Војска некада користила објекте и ако их је напустила, њено право коришћења је престало. По ком основу су јој припали станови и у том проценту?

Корисник земљишта је била Војска. Грађевинска дирекција Србије је потписала уговор с корисником земљишта да му се зарад изградње стамбеног комплекса додели одређен број квадрата. То је пословни однос између два субјекта, додуше у државном власништву. Али су они постигли договор, према коме ћемо понудити на тржишту више од 4.000 станова, са једне стране, и с друге, задовољити стамбене потребе Војске. Најмање војника ће живети у комплексу. Станови ће им бити додељени тамо где Грађевинска дирекција гради, у Врању, Куршумлији, Крагујевцу, Краљеву.

Да ли је онда урађена конверзија земљишта?

Купци станова ће конвертовати право коришћења у право својине које стичу на основу куповине некретнине. Власници тог земљишта у будућности ће бити купци станова.

Ако је Војска била корисник земљишта, конверзија без накнаде, морала је да буде извршена као основ за добијање грађевинске дозволе?

Конверзија је урађена као правни процес у коме је право коришћења, које је имала Војска, прешло на државу. Право коришћења више не може да буде основ за добијање грађевинске дозволе. А то је један дан правне акције где се државно власништво корисника Војске конвертује у државно власништво, које више нема корисника. Суштина је да ће земљиште испод тих станова у будућности бити приватно.

Да ли је проблем за државу што гради на земљишту које потражују стари власници?

Да ли сте свесни да је у последњих 60 година грађено на земљишту које има неке старе власнике.

Закон о реституцији још није донет и било какво поклањање станова у овом насељу сада не може да се размотри. Надам се да ће они адекватно бити обештећени када буде усвојен закон.

Како је Грађевинска дирекција Србије за два месеца добила главни пројекат и грађевинску дозволу? Зашто приватни инвеститор не може тако брзо да добије дозволу и да му је изда Министарство?

Министарство је надлежно за велике комплексе. Волео бих да брзином којом је Министарство издало дозволе то чини и Београд. Али радимо на томе. Приватни инвеститор под истим тим условима може да добије дозволу у Новом Саду. Тамо је оборен рекорд и за месец и по дана је издата дозвола једном инвеститору. Ово доказује да Закон о планирању и изградњи ваља и да је могуће брзо издати дозволе.

Ко финансира изградњу станова?

Грађевинска дирекција Србије узима кредит од комерцијалних банака, позајмљује, гради и враћа паре из продаје станова. Дакле, пројекат не финансирају грађани Србије. Пореске обвезнике изградња овог насеља не кошта ништа.

Ко дирекцији даје гаранцију за кредит?

Ово је класично пројектно финансирање. Држава даје део субвенције на куповину стана и малу субвенцију на пројектно финансирање.

Зар није посао државе да гради социјалне и непрофитне станове за своје службенике, професоре, истакнуте спортисте, уметнике...?

А шта да радимо са осталима? Зар да их препустимо суровом капиталистичком моделу по коме никада неће доћи до стана?

Значи држава није градила за тржиште већ да би омогућила ширем слоју становништва да дође до крова над главом?

Држава је покренула акцију да би куповина станова била доступнија просечној српској породици. Једна од идеја је да се формира хипотекарна банка која ће давати јефтиније кредите грађанима посебне категорије, а то је просечна српска породица. Када погледате у структури трошкова 60 одсто одлази на камату банци за кредит на 30 година. Мислим да уколико успемо да снизимо камату, куповину ћемо учинити значајно повољнијом, а рата за кредит ће бити нижа од кирије за стан.

Овај стан од 1.250 евра по квадрату у насељу Степа Степановић не може да купи секретарица из министарства са платом од 20.000 динара?

Наша идеја је да неко за новац који месечно одваја за кирију плаћа банци и да има свој стан. Инвеститори су овде били нека врста картела. Зашто је Београд имао највеће цене некретнина и зашто има најскупље земљиште? Зато што имамо симбиозу интереса грађевинара и инвеститора која иде само у једном правцу. А то је да се цена квадрата не спушта. Мењање тога значи обарање сваког од тих сегмената кроз понуду коју дајемо: јефтиније земљиште за градњу, јефтиније станове, могућност куповине од субвенције државе, оснивамо чак банку која ће то субвенционисати и свако има право да крене тим путем.

Маријана Авакумовић