Унутра урбани пулс, а около деведесете

Иза већ пословичне идентификације Београда као „места за најбољи провод на Балкану”, чему су прилично допринели инострани репортери, крећући се у стереотипном троуглу заљуљани сплавови – јефтини пивски фестивали – силиконске лепотице, затрпано је сећање на време када је главни град имао истински „светски” клуб и аутентичну сцену електронске музике.

Било је то оловних деведесетих, у Васиној 19, у клубу који се звао „Индустрија”.

Оно што се дешавало у простору испод књижаре „Плато”, заклеће се сваки прекаљени београдски „клабер”, нигде и никоме у престоници касније није успело: да у 350 квадрата сажме ондашње креативно урбано језгро, изнедри музичку сцену, специфичну културу и „породи” највећа ди-џеј имена у Србији.

Данас, готово деценију од када је утихнуо пулсирајући ритам „Индустрије”, његов најутицајнији газда, Владислав Томанић, присећа се како је пре 15 година све почело.

– Клуб је заправо 1994. отворила друга екипа, али у тој првој сезони није била профилисана ни публика ни музика. Ти власници су изашли из посла већ наредне године, тако да је прави живот „Индустрије” и свега оног што ће клуб представљати утемељен наредне и 1996. године. Постао је база техно, тренс и хаус музичких праваца у Србији. Београдски пионири „клабинга”, са невиђеном спонтаношћу и ентузијазмом, од тешког и сиромашног времена отргли су делић града и претворили га у своју креативну оазу – прича Томанић.

Прва ди-џеј звезда „Индустрије” био је Строб, касније најпознатији тренс музичар у Београду, а његову популарност пратили су ди-џеј Ај и Марк Ви. Култно вече „Дивајн” – без премца најважнија епизода у развоју хаус сцене у Србији, устоличило се кроз журке које су приређивали данашњи „диносауруси” београдске сцене – Гордан Пауновић, Влада Јањић, Божа Подунавац, Слободан Бркић Брка.

– Хаус је почео да цвета средином 1997, када су пултове са плочама преузели шеснаестогодишњи Марко Настић и Деки Милићевић. Они су звук усмерили у правцу тврђег техно стила. Од среде до недеље, „Индустрија” је имала тематске вечери где се вртео и драм ен бејс, есид џез, „црна” плесна музика... Мислим да је рецепт за успех било одржавање и преношење концепције из сезоне у сезону, чему је допринела и чињеница да се „Индустрија” налазила у центру града, на тачки пресека кретања урбане енергије. Клуб је, што би моја пријатељица Луна Лу рекла, био део „Плато вертикале”: књижара – џез кафе – плато за „блејање” – „Индустрија” – објашњава Томанић.

О важности збивања у клубу у Васиној можда боље од ди-џеј звезда сведоче људи који су га посећивали. Незахвално је, каже бивши газда, одговорити на питање где је та генерација сада. Време, романтично колико и сурово, учинило је своје, па је многима данас тешко „ући у траг” – неко је завршио у оделу са краватом за рачунаром у адвокатској канцеларији, неко и даље трага за ултимативном журком, неко се још с времена на време хвата у коштац са пороцима на које се тих година „навукао”...

– Иако често помињана као инкубатор антирежимског духа у деведесетим, сматрам да „Индустрија” никад није играла улогу на политичкој позорници. Тачно је да су у клуб долазили сви „отпораши”, млади београдски глумци, алтернативни уметници, али преклапање са антимилошевићевским покретом огледало се готово једино у матрици размишљања, схватања музике и естетике. Уосталом, нормално је да су нормални људи препознали нормалан клуб – прича Томанић.

„Индустрија” је, како додаје, отуда успела да остане ван домета криминалаца, полиције и „служби” које пословично надзиру угоститељске објекте за које процене да су „информативно драгоцени”.

– До затварања 2001. године, не памтим да је било већих ексцеса, осим што је шеф обезбеђења Ђоле једном добио пикслом у главу и да се један младић овде предозирао. Не поричем да је дроге у клубу било, ми смо то знали, али контрола тога је у надлежности државе. У једној рацији пронађене су четири таблете екстазија и 13 грама траве, а када су нас инспектори питали откуд дрога у клубу, подсетили смо их да смо полицију претходно звали 40 пута, а нико ништа није предузео – каже бивши власник.

Одлуку да затвори клуб, таман по врхунцу славе, менаџмент је донео у тренутку кад су се пред „Индустријом” нашла два пута – да се уложе велике паре и настави са осавремењавањем, или да се клуб пусти да полако и спонтано увене. Како је друга опција била неприхватљива, а прва немогућа, екипа иза „Индустрије” одлучила се да стави тачку на причу, још док је она била ближа зениту него сутону. Можда је, каже Томанић, и то допринело да „Индустрија” и данас живи у сазвежђу урбаних легенди.