На неколико страница четиристо страница

Истраживања о томе су добра, деца мало читају. Није далеко од истине ако кажемо да мало читају зато што има превише наставног материјала. Има доста тога да се учи, али то не спречава никога да сат времена дневно одвоји за читање. Мислим да је већи проблем утицај других ствари које одвлаче пажњу, од компјутера, телевизора, до мобилних телефона, али и спорта напољу и дружења и излазака. Тако да мало времена можемо да одвојимо за књигу.

Књиге које током године треба да прочитамо су и озбиљне и дебеле. Неке су и интересантне, али има оних које ми не држе пажњу тако да немам жељу да окренем следећу страницу да сазнам о чему се ту ради. Код таквих књига сви траже пречице, препричане на Интернету.

Сматрам да бисмо и те досадне књиге читали кад би их професори са нама на часу читали и објашњавали нам их. Претпостављам да већина професора то не ради. Наша професорка то ради понекад, кад је књига мало тања. Али искрено мислим да је решење у томе: да нам професор на занимљив начин представи те досадне странице.

Школска лектира је углавном таква, тешко је шта забавно. Била нам је забавна од Андрића ,,Проклета авлија”. Мени је интересантан и ,,Хамлет” од Шекспира, некарактеристичан је за школску лектиру. ,,На Дрини ћуприја” је интересантна, али тешко је држати нит приче.

С друге стране, слажем се с тим кад кажу да не можеш да будеш господин човек ако ниси прочитао ,,На Дрини ћуприју”. Постоје неке такве књиге.

Али већина књига за лектиру је досадна. И ,,Ана Карењина”, то је било мучење читати. Мада треба да се прочита да би могао да кажеш: прочитао сам ту књигу за коју се на Интернету нуди решење – уместо да читаш 400 страница, написаних пре сто година, прочитаћеш неколико страница и знаћеш о чему се ради.

Наша професорка српског, пошто зна да деца воле пречице, нам да контролни из те литературе са детаљним питањима која улазе у суштину приче. И ако нису прочитао целу књигу нема шансе да знаш. Мислим да је то погрешан приступ јер професори ће казнити ученике, они ће добити кеца на том контролном. Међутим, тиме књигу доживљавамо као морање, а не као нешто што желимо.

Корисније је да заједно читамо поједине одломке и да разговарамо о томе, да уђемо у детаље. Да нам књига буде ближа. Али мислим да професори не воле превише да се ангажују око деце. Углавном је тако.

Није неважан ни утицај других фактора. Јер кад су наши очеви били деца, постојале су две опције – или играти фудбал, а то није могуће цео дан, или читати књигу. Претпостављам да је тако било раније.

С друге стране, та опчињеност екранима (телевизијским, компјутерским, телефонским) неки бег је из реалности: ученик ће да седне за компјутер, играће игрицу да заборави на пет кечева у школи. Или ће бити на Фејсбуку. То су средства за опуштање, занимљивија од књиге. То је и нека врста зависности, ствари без којих човек више не може. Али моје је мишљење да све потиче из породице, како си одгојен тако ћеш се понашати; неко ће користити компјутер само да игра игрице, а неко ће га искористити као велики фонд знања. И телевизију такође, јер на телевизији имате Дискавери, Хистори и друге канале, а имате и Фарму.

Што се новина тиче, ја први не волим да их читам зато што ми не одговара начин на који су у њима приказане вести. Моји другари који су залуђеници у спорт читају спортске стране, гледају ко је дао колико голова, какве су биле квоте на кладионицама. Што се девојака тиче оне новине не пипају.

Значи, активнији наставници и добре породице су једина два решења да се изађе из ове ситуације коју су донели компјутери, телевизија и мобилни телефони. Наставници покушавају да нас казне. Међутим, наставник је нама узор, а не ми њему. Он треба да буде активан и да упосли све ђаке, да их заинтересује.

Требало би и изабрати неке занимљивије ствари. Све се мења у складу са временом, зашто не би и књиге променили, мада се неке морају прочитати, зато кажу: читај, читај сине, не можеш бити човек без тога.

*Mатурант Пете београдске гимназије, природно-математички смер