Апстрактна слика која уписује време у себе

Изложбом „Реч и мисао. Велика апстрактна слика” ауторке Ирене Лагатор Пејовић отпочео је ликовни програм овогодишњег, 40. по реду фестивала Град театар у Будви. У простору Цркве Санта Мариа ин Пунта постављена је инсталација састављена од књига из џепне едиције „Реч и мисао” београдске издавачке куће „Рад” (1959–2009), која је у своје време имала значајну улогу у ширењу доступности књижевности, уметности и знања.

Књиге, које су посетиоцима доступне за читање, својим препознатљивим црвеним корицама формирају монохромну површину налик апстрактној слици, бришући границу између уметничког дела и свакодневног предмета. Кроз овај рад ауторка проблематизује савремене моделе вредновања уметности и предлаже другачије разумевање уметничког простора као места заједништва, доступности, једнакости и размене знања. 

Само ћу поменути да је на оваквом захтевном пројекту радила екипа на челу са ауторком и кустосом Браниславом Димитријевићем, наравно, уз екипу ЈУ Град театар, али и наше драге пријатеље из библиотека који су препознали значај пројекта – каже Светлана Ивановић, главна уредница фестивалског програма, док Бранислав Димитријевић, кустос изложбе, примећује: 

– Вероватно сте ви, чак и неки који нисте живели у то време, имали прилике да ове књиге видите на неким бувљацима, у антикварницама, бачене поред контејнера и слично. То је едиција која је излазила у време које је потпуно другачије од овог нашег. Време у којем је идеја доступности културе свима била једна од носећих идеја, носећих друштвених вредности. Данас су у великој мери ове књиге расходоване, на сву срећу има библиотека које их чувају. Оно што је занимљиво јесте да Ирена Лагатор Пејовић заправо не прави колекцију ових књига, она их позајмљује и користи да би од њих направила слику. И као што и сама каже, ово је велика апстрактна слика, ми историчари уметности је називамо монохромом. Ово је слика која се мање-више састоји цела од црвене боје, какве су биле боје корица, али сами ћете видети, када пажљивије гледате ову слику, да је у њу уписано време. Ова црвена боја негде је цинобер, негде наранџаста, негде је отишла у магенту, негде у теракоту и тако даље, све зависно од тога да ли је у штампарији направљена нека грешка, да ли је књига била изложена светлости или топлоти више него нека друга. Ово је слика која уписује време у себе.

Ирена Лагатор Пејовић, објаснио је Димитријевић, књигама дарује ново значење, уписује им потребу да промислимо из данашње перспективе не само оно што знамо и што мислимо о том времену, него и на који начин се овако нешто може уписати у уметност. Поставка ће бити отворена до 1. августа.