Њихов свет у стотину речи

Искуства из школске праксе и резултати појединих истраживања показују да су читалачке навике данашње омладине неразвијене. Млади књизи придају мали значај и посвећују јој кратко време. Говорећи речником младих, књиге „смарају”, „напорне су”, „за такве ствари нема се времена”, „књиге су само за штребере”. Битан узрок таквог стања представљају значајне друштвене промене које су се догодиле у протекле две деценије. Међутим, у развијању читалачких навика младих пресудну улогу имају ставови родитеља. Као и друге навике, и навика да се читају књиге стиче се у породици. Нажалост, у Србији данас не читају ни млади, ни њихови родитељи. Чињеница је да родитељи личним примером не подстичу своју децу да читају, да одлазе у библиотеку, да купују књиге. Од малих ногу децу треба заинтересовати за књигу и навикавати их да, најпре, слушају бајке, басне, успаванке, а затим и да се сама служе књигом.

Данашња „инстант” култура усмерава младе на брзо задовољавање радозналости које је могуће лакше остварити уз помоћ Интернета и телевизије. Средства масовног комуницирања имају многа позитивна дејства, али нуде одабране информације и доприносе интелектуалној лењости, док књижевно дело представља одраз живота и проширује наше искуство и наше доживљаје о свету и људима у мери у којој то Интернет може само делимично.

На питања како би се средњошколци могли најуспешније мотивисати да читају лектиру и које књиге најрадије читају, средњошколци из Београда и из појединих градова северне, централне и јужне Србије одговарали су на сличан начин. Као најчешће препреке мотивацији истичу начин на који се књижевна дела интерпретирају у школи и корпус књижевно-уметничких дела који чини школску лектиру, а као кључни подстицај читању виде добијање задовољавајуће оцене. Средњошколци су навели да немају довољно времена да читају, да их класична литература не интересује превише јер је сматрају превазиђеном, да би школска лектира требало да садржи много више дела савремених писаца, да најрадије читају криминалистичке, научнофантастичне и љубавне романе, али и да би, према речима српских средњошколаца завршних разреда гимназија и средњих стручних школа, у медијима требало више пажње посветити књижевности и „вредне књиге” учинити доступнијим. Слажем се да би традиционални начин интерпретирања књижевних дела требало заменити занимљивијим приступом који би ученике у већој мери заинтересовао, да би наставни план и програм требало прилагодити данашњим генерацијама и размотрити обим грађе, али не могу бити поборник идеје да школска лектира не треба да садржи дела класичне књижевности, јер без таквих дела проучавати књижевност у школи не би имало много смисла.

Истраживање које је спровео Институт за педагошка истраживања показује да млади у међусобној комуникацији дневно, у просеку, користе око 100 речи (премда стандарди предвиђају да речник детета предшколског узраста треба да садржи око 2.000 речи), што је директно у вези са недовољним читањем књига. Као последицу добијамо генерације чија је језичка култура на изразито ниском нивоу и чији језички израз карактерише језичка некомпетенција при било каквој неформалној или службеној комуникацији, па се млади често на исти начин обраћају и наставницима и својим друговима. Кроз свет књижевних дела изграђује се став о култури језика који је са једне стране конзервативан и чува саме темеље језика, а са друге стране је слободан и отворен да прими нове језичке садржаје у складу са савременим друштвеним и културним потребама.

Значај књиге за подизање нивоа језичке културе и културе уопште, не само појединца већ целе заједнице је огроман, јер књижевно-уметничка дела пружају могућност да спознамо другачије приступе животу, свету и људима и да не будемо искључиво усмерени на данашњи хедонистички оријентисан живот прожет проблематичним вредностима које долазе из ужег и ширег окружења.

*Институт за педагошка истраживања