СРБИЈА У ЦАЈТНОТУ

Каква је сличност између контроверзног серијала на телевизији Б 92 и доношења новог устава Србије? И "Велики брат" и уставотворци регулишу живот укућана. Разлике су многобројније. Ако је серијал неко паметно, а истовремено тенденциозно, дефинисао као патолошки поглед на Србију данас, главна замерка уставном послу почива на увређености дела српске елите зато што има слаб или никакав поглед на садржај уставних решења.

Замерка око те тајновитости нескривено иде ка Војиславу Коштуници и Борису Тадићу који одједном показују завидан кохабитациони потенцијал по овом питању, а консултују само српске радикале и социјалисте како би намакли двотрећинску већину у Скупштини Србије. Замерке те врсте сажимају се у оцене да је реч о ,,октроисаном уставу" и да се све ради "преко колена". Малтене као да Коштуница и Тадић оним металним гласом "Великог брата" укућанима деле задатке и преслишавају их у исповедници.

У том делу критички настројене политичко–правно–невладине елите залажу се за јавну расправу широких размера, мада и сами знају да то није нека гаранција да ће устав да ваља.

О оним Кардељевим уставима расправљало се и у месним заједницама, па је после због тога избио рат. С друге стране, Слободан Милошевић је расправљао само с Ратком Марковићем, ондашњим дворским уставописцем, о резултатима расправе обавештавао Мила Ђукановића и Момира Булатовића, слао их на Жабљак о нашем трошку да потпишу оно што је већ било написано, а јавну расправу је водила Мира Марковић у "Базару", па ни тај устав ништа није ваљао.

Другим речима, квалитет уставног акта не зависи толико од јавне расправе о њему колико од одредби које ће садржати. Јавности ће остати довољно времена да промисли о квалитету предложеног решења. Референдум, одржан минимум 15 а максимум 90 дана од дана усвајања акта о промени устава у Скупштини Србије, ако ту буде усвојен, биће јавна оцена квалитета уставних норми и адекватна замена за јавну лицитацију о тим истим нормама.

Ефикасност у доношењу политичких одлука није баш красила ову гарнитуру. Скупштина Србије је иницијативу за промену Устава усвојила још 30. марта 2004. године. За то је од 203 присутна гласало 202 народна посланика. Расправа није вођена, као што није иницирана ни нека широка стручна и политичка расправа о пожељним уставним решењима. Сви су имали преча посла, укључујући и критичаре који сад имају замерке због брзине.

Да није почела номинација за испадање, како се то зове у телевизијском "Великом брату", не би се журило ни Коштуници ни Тадићу, већ би још можда ломили руке око преамбула уставног решења.

Ова брзина одговор је на општу кризу у којој се нашло друштво и власт – од Косова до страха од изборног пораза снага које се називају или их називамо демократским – па је, та брзина, најпре условни рефлекс самоодржања оних који се око Устава договарају. Не бих рекао да је то нешто лоше, јер трезвен поглед на политику говори да су врло често најбоља практична решења она која су изнуђена, па чак и кад је реч о нереалним нормама, попут оне о којој сви све знамо, односно о преамбулској дефиницији Косова и Метохије као дела Србије.

Огромна је вероватноћа да ће на тој магленој и нереалној уставној норми, формално истој као она која Тајван дефинише као део Кине, бити обезбеђена неопходна референдумска подршка Уставу. То, с друге стране, доноси опасност да на референдуму народ потврди неку уставну скаламерију у оним деловима Устава који су спроводиви и који ће одређивати услове живота оних који ће гласати за српску тапију на Косово.

Ту лежи велика одговорност новооткривене велике браће – Тадића и Коштунице, а о квалитету обављеног посла судиће се, како је и ред, на изборима. У свету политике нико још није измислио ефикаснију јавну расправу од гласања.