Битка за битку

Двадесет година траје велика борба око прошлости. Косовска битка, једна од великих битака средњовековне српске државе, касније златна нит народног предања и један од темељаца националног мита, постала је предмет политичке калкулације, интелектуалне акробатике и националистичке отимачине.

Многобројни аутори, често утицајни као Ноел Малколм, Петрит Имами, Стивен К. Павловић, тврдили су да битку на Косову нису водили српска и турска војска, већ је османске трупе дочекала једна феудална коалиција у којој је поред српских и босанских великаша било Хрвата, Албанаца и припадника других народа. Један посланик у Народној скупштини Републике Србије чак је јавно устврдио како је реч о једној малој и безначајној бици (мада савремена наука процењује да је у њој учествовало више ратника него у ранијим и каснијим биткама код Хејстингса, Кресија, Манцикерта или Павије).

Занимљиво је да у време када се ближи двестота годишњица постојања критичке историографије на Балкану, када су дела генерација историчара, њихове недоумице, спорови и плодови рада свима лако доступни, у ери Интернета... често управо они који критикују „романтичарски” приступ прошлости, говоре о потреби да историја буде деидеологизована и ослобођена предрасуда, из одређених разлога прихватају управо идеологизовано и ограничено тумачење прошлости.

Разуме се да национални идентитет и осећање нису постојали у 14. веку. Ипак, необично је да они који сматрају да је народно предање допринело српском национализму у 20. веку, спремно учествују у конструкцији накнадног предања код других народа. Чудно је да о „албанским феудалцима” данас говоре они који очигледно не разумеју да етничка припадност свакако није одређивала припадност неког средњовековног племића већ напротив оданост његовом сениору и владару.

Тврдње да су у Косовској бици уједињени балкански, па чак и европски, народи дочекали османску војску потичу од неколико познијих, углавном источњачких извора. О овој бици, која је обавијена маглом нејасних успомена из још две веома важне битке које су се одиграле на приближно истом месту током наредних осамдесет година, прекривеној слојевима националне уобразиље и верског мита, веома се мало зна. Међутим, теза о коалицији владара препознатљива је од времена писца Урџа из Једрена (око 1467. године), те познијих аутора – Персијанца  Шукрулаха и славног османског повесничара Идриса Битлисија – који спомињу да су поред Срба на Косову ратовали „Угари, Арбанаси, Чеси, Бугари, Франци...”, али и „Чеси и Пољаци”. Намере османских аутора, који су писали у време највећег успона царевине, веома су јасне: једина битка у којој је пао сâм османски султан, није могла да има тек локални значај. У тој бици није само „пало” једно, већ је „задобијено” друго царство.

Историографија је одавно утврдила, пре свега на основу анализе најстаријих извора, да је на Косову поред војски кнеза Лазара и Вука Бранковића учествовао још и одред под командом Влатка Вуковића властелина босанског краља Твртка – у то време окруњеног круном Немањића. Витезови и војници из других земаља могли су учествовати само појединачно, што је на примеру Иваниша Палижне, избеглог угарског феудалца који је по овој, новој, митолошкој матрици у Косовском боју представљао „Хрвате”, одавно и доказано.

Зашто су били неопходни оваква митологизација и накнадно изузимање Косовске битке из српске историје? Недавне активности албанских косовских власти јасно указују на намеру. Тврдња да наставна јединица о Косовској бици у српским уџбеницима не промовише мир и толеранцију и препорука да она буде уклоњена, парола демонстраната у Приштини који су протестујући против забране зара носили транспарент „муслиман од 1389. године” (мада је област данашњих Косова и Метохије пала под османску власт тек средином 15. века, а већина предака данашњих Албанаца почела да је насељава три века касније) и, коначно, ова тврдња о интернационалним снагама које су поражене на Видовдан 1389. треба да допринесе потпуној дисквалификацији и затирању не само српске националне успомене на Косовску битку већ и међународне идентификације историје Косова као дела, између осталог, и историје српског народа.

Сто двадесет година пошто је српско друштво показало спремност да у јеку највеће националне занесености прихвати суд историографије о томе да Вук Бранковић није издао, баш као што цара Уроша нису убили Мрњавчевићи, и одрекне народним песмама статус прворазредних историјских извора, престижни европски издавачи, слободоумне фондације и убеђени домаћи модернизатори стварају нови мит.

Зашто?

Напредни клуб