Искушења америчког „стратешког стрпљења”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Нуклеарни носач „Џорџ Вашингтон”, са 60 борбених авиона на својој палуби, посадом од 6.000 маринаца и пратећом армадом, испловио је у уторак из своје јапанске базе и кренуо пут Јужне Кореје, где ће се придружити тамошњој ратној флоти у заједничкој поморској вежби за коју се наглашава да је „одбрамбеног карактера”.

То је засад једини конкретан одговор Америке на артиљеријску провокацију Северне Кореје према њеном савезнику, Јужној Кореји, коју САД, према слову уговора, имају обавезу да бране.

Да ли ће се демонстрација америчке поморске моћи смирити или повећати напетости између две Кореје после највећег оружаног инцидента од 1953, када је примирјем окончан Корејски рат, остаје да се види. Оно што је, међутим, већ сасвим очигледно, то је да Вашингтон, у суочавању са непредвидљивим режимом у Пјонгјангу нема баш много опција, односно да међу онима које су му на располагању – ниједна није сврсисходна.

На искушењу је пре свега досадашњи приступ „стратешког стрпљења”, чији је један од елемената био да је режим Северне Кореје практично награђиван – америчким и међународним финансијским концесијама – после сваког инцидента који није био ништа друго него „продаја страха”: било да је реч о атомској проби обављеној после Обаминог устоличења, било о нуклеарним пробама, било о потапању јужнокорејског брода у спорној зони поморског разграничења.

О најновијем артиљеријским нападу Северне Кореје на територију јужног суседа председник Барак Обама је обавештен пошто је пробуђен у 3.55 ујутру, после чега је одржан ванредни састанак у „Ситуационој соби” Беле куће, што само по себи сведочи да најновија криза није схваћена „рутински”. Али оно на шта Америка, судећи по анализама овдашњих медија, још нема одговор јесте – шта су мотиви и крајње намере Пјонгјанга.

У свим настојањима да се ово докучи, указује се на синхронизацију овог напада са обелодањивањем новог нуклеарног програма Пјонгјанга, пуштања у погон линије центрифуга за обогаћивање уранијума, чиме је освојена још једна технологија за прављење нуклеарних бомби. Севернокорејски атомски арсенал је досад прављен обрадом плутонијума.

Засад преовлађујућа теорија јесте да најновијим затезањем, Север жели да Вашингтон приволи на оно што је досад одбијао: на директне преговоре. Америка је досад била само један од учесника (премда сигурно најважнији) у „шесторним разговорима” (две Кореје, САД, Кина, Јапан и Русија).

По другој школи мишљења, Пјонгјанг жели да легитимизује свој статус нуклеарне силе, озваничи безбедносне гаранције и обезбеди економску помоћ.

У анализама се указује и на политичку транзицију у земљи, преношење власти са Ким Џонг Ила на једног од његових синова, што је недавно објављено у Пјонгјангу.

Џими Картер, 39. председник САД који је у својству изасланика досад неколико пута путовао у Пјонгјанг (претходни пут прошлог јула), у коментару који објављује „Вашингтон пост”, сматра да севернокорејско вођство ипак жели денуклеаризацију целог Корејског полуострва (што подразумева и уклањање америчког нуклеарног кишобрана у Јужној Кореји), као и перманентно примирје које би гарантовале велике силе.

Како год било, Вашингтон себи не може да дозволи да се стекне утисак како је попустио пред притиском једне „непоћудне државе”. Мултилатерална дипломатска акција, међутим, није замислива без активног и конструктивног учешћа Кине која се у најновијој ситуацији понаша доста уздржано, позивајући две корејске државе да обнове преговоре.

Стивен Босфорт, специјални амерички изасланик за севернокорејску политику, разговарао је у уторак у Пекингу са својим кинеским колегом, али је о том сусрету речено једино да је „био веома користан”, што је дипломатски начин да се нешто каже, али ништа не саопшти.

Преостаје, дакле, показивање војних мишића, дипломатско маневрисање и избегавање директне конфронтације, чији би исход у свим сценаријима био катастрофалан, па према томе сасвим непожељан. „Шесторни преговори” су својевремено били дипломатски излаз из сличне непријатне ситуације, па остаје да се види да ли би стара формула могла да буде делотворна и у новим околностима.

М. Мишић