Занат сам испекла код Младена Јагушта

Ирина Арсикин (сопран) једна је од наших најистакнутијих концертних певачица. Солистичку каријеру започела је још као студенткиња, у Уметничком ансамблу ЈНА, али оно што ће је одредити као концертног певача високог ранга Ирина Арсикин налази у хору РТВ Београд, чији солиста постаје 1969. године. Музичка публика памти Ирину Арсикин као појаву која узноси и чува највише вредности концертне сцене, а критика једногласно бележи целовитост њене интерпретације, као квалитет који чини, пре свега, аутентичну уметничку личност. Недавно је објављени двоструки ЦД „Ирина Арсикин” у издању Факултета музичке уметности у Београду.

На овом диску обухваћена су дела свих жанрова и епоха које су сачињавале њен репертоар, од Хајдна и Вивалдија до Блоха, Бартока и Волфа. Посебно место има стваралаштво српских аутора Рајичића, Маринковића, Коњовића и Вауде. Избор дела начинила је сама уметница.

Да ли је било тешко одабрати композиције које ће се наћи на Вашем компакт диску?

Нажалост, није. Једноставно ћу Вам рећи, то је једино што је остало. Једини снимци који су сачувани и такви какви су морали су да буду мој избор. Рецимо, неке нумере су могле да буду спретније озвучене, али мој глас се „ласерски” усмерава ка публици и тешко га је озвучити. И увек на снимку делује као да сам ја на једној страни сцене, а оркестар на другој. Али великог избора није било, то је све што је преостало. Изгубљени су вредни снимци мојих извођења Шуберта, Вивалдија, Коњовића... На моју срећу, имам посебан афинитет према сваком делу које се нашло на овом издању.

Српско савремено стваралаштво има посебно место на овом диску, нарочито соло песме романтичара. Какав је Ваш однос према Маринковићу, Коњовићу, Станковићу...

Пре свега имам осећај поштовања према историји. Јер, ови композитори су слабо заступљени, током школовања тако мало о њима учимо, не изводе се готово никада и јако мало знамо о њима. Ето, то ме је вукло. Па дајте, певајмо наше људе! Желела сам да промовишем наш романтизам, да се просто зна да смо га имали.

Ко је највише утицао на то да се определите за каријеру концертног уметника?

Никада нећу заборавити моју прву професорку, Ирму Рузман из Суботице, јер сам јој захвална што ме усмерила на време. Рекла је: „Иринкем, ти концертни певач, знаш, ти не оперски.” Доста се мучила са српским језиком, али смо се нас две савршено слагале и разумеле. Тако да сам знала још пре доласка на студије у Београд да је то за мене. Да ја обожавам соло песму, а арије баш и не. Тим пре што сам сва саздана за неке танане осећаје, а то ми је пружала концертна музика.

Да ли бисте могли да издвојите уметнике који су били посебно значајни за Ваш уметнички развој?

Свакако, диригенте Младена Јагушта и Боривоја Симића. Младен Јагушт је у ствари мој професор певања, јер током целих студија ја сам свако јутро имала са њим хорску пробу. Све што сам научила о занату, о техници, о начину на који се ради, о тој преданости послу, научила сам од њега. Маестро Јагушт је затим отишао из хора ЈНА и јако сам била несрећна због тога, па сам врло брзо после тога и ја напустила хор. Певали смо тамо углавном „масовке”, а то нисам више могла психички да издржим. Малтене сутрадан позвали су ме из хора Радио Београда, где ме је одмах запазио Боривоје Симић. Дошла сам баш у периоду када су се припремали за загребачко Бијенале и маестро Симић мени додели соло у Лигетијевом „Реквијему”. То је био мој први велики соло, огроман залогај и, на срећу, концерт је одлично прошао. Бори Симићу дугујем дивну литературу: стари мајстори, барок, класика, романтизам, 20. век, Лигети, Пендерецки, домаћи аутори... Замислите ту раскош програма на коме се ви као извођач развијате, као личност сазревате, а пошто је глас у директној вези са личношћу и сазрева паралелно са њом замислите значај тога!

Остварили сте и педагошку каријеру на Факултету музичке уметности. Да ли и данас пратите како се развијају Ваши некадашњи студенти?

Донекле сам већ одговорила на то питање: како сазрева личност, тако сазрева и глас. Ако личност сазрева слабије, или оде у погрешном смеру, или победи малограђански ниво, онда ту тешко може бити речи о неком напретку, онда долази до силазне певачке линије. Знате, тако је лако изгубити глас, а тако је мукотрпан период рада на њему. Током студија гради се инструмент, па тек када је изграђен може да се пређе на улажење у литературу, у интерпретацију. Данас сви хоће интерпретацију одмах, а то је немогуће тражити од младе особе која још нема ни постављен глас. Многи од мојих студената су веома лепо напредовали и истакла бих пре свих Владимира Динића, који ће и наступити на вечерашњој промоцији. Изузетан певач који је школовање наставио у Лондону. Затим ту су Весна Опсеница, Ана Шајвер, Сабина Хаџибулић, као и Тамара Живадиновић и Гордана Гавриловић.

Катарина Глишић