Слобода у сенци затворских решетака

Скопље – Када је прошао кроз масивну гвоздену капију македонског затвора у Идризову, у јулу ове године, сунце је било високо на небу. На улици није било баш никога, осим неколико напуштених паса који су спавали испод дрвета.

„Знао сам да се неће појавити”, говори Димитар, мислећи на своју супругу Марину. „Рекла је да ће да узме новац од мајке и да ће доћи са дететом да ме сачека. Али, када смо се чули дан пре изласка, по њеном гласу сам знао да неће доћи”.

Димитар има 44 године, али изгледа старије. Коса му је већ седа, руке пуне жуљева, нокти прљави од земљорадничких послова које је обављао у затвору. Због пљачке је провео готово три године у Идризову, највећем затвору у Македонији. То му није прва затворска казна. Већ два пута је осуђиван због крађе. Први пут на три године, 2003. Пошто је једну годину провео на слободи, у затвор се вратио 2007.

Он је један од хиљада бивших затвореника у Македонији за које је реинтеграција у друштво које одбија да их прихвати готово немогућ задатак. Бивши осуђеници по изласку из затвора добијају једнократну помоћ у износу од 4.700 денара (75 евра). Не постоји никакав државни програм који би им помагао у проналажењу посла или бар понудио савете за преживљавање изван затвора. Препуштени су сами себи. Већина њих поново посрне.

Слобода тежа од затвора

Сваке године из македонских затвора изађе око 1.600 затвореника. По повратку кући очекује их суморна перспектива. Малобројни међу њима имају завршену средњу школу, а многи пате од менталних и психичких проблема. Процењује се да око 30 одсто затвореника користи дроге.

Не изненађује то што је проценат повратника међу бившим затвореницима у Македонији врло висок. Прошле године је у Идризову објављен податак да је 60 одсто затвореника бар једном и раније било у затвору.

„Вероватноћа извршења новог кривичног дела је највећа у првим месецима по изласку”, каже Александра Груевска-Дракулевски, криминолог из Скопља.

Када једном изађу из затвора, бивши затвореници улазе у средину у којој је знатно теже опстати. Суочени су са високим стопама незапослености, акутним финансијским проблемима и изолацијом од породице и друштва.

Према подацима Завода за извршење кривичних санкција Министарства унутрашњих послова, у Македонији је током 2009. године у затворима боравило укупно 2.215 људи. Само њих 27 је на одслужењу доживотне казне. Сви остали ће у неком тренутку бити ослобођени. Али, ако се ускоро нешто не промени, велика је вероватноћа да ће се више од половине њих убрзо вратити у затвор.

„Не постоји државни орган или институција која нуди било какву помоћ бившим затвореницима у процесу реинтеграције”, каже Дракулевска.

Бројне хуманитарне и невладине организације воде интензивне кампање за заштиту животне средине и људских права, али готово да нико није заинтересован за пружање помоћи бившим затвореницима.

Миле Младеновски, директор затвора у Идризову, признаје да нема довољно људи за рад са затвореницима на одслужењу казне. Затвор нема психолога, а запослен је само један социјални радник.

„Верујемо да је рад у затвору основни облик ресоцијализације, али такву терапију не можемо да понудимо свима јер немамо довољно стражара. Осим тога, немамо ни право да продајемо производе затвореника (у продавницама)”, додаје он.

Од 1.272 затвореника, колико их је у Идризову било прошле године, само 300 је било укључено у радне програме организоване у затвору, који укључују пољопривредну производњу и израду намештаја. Четрнаесторица затвореника из отвореног одељења у Идризову поседују дозволе за рад изван затвора. Преостале две трећине затвореника не раде ништа.

Када је изашао из затвора 2006. године, после издржавања прве казне за крађу, Димитар је у више наврата покушавао да пронађе посао. Сваки пут када би послодавцу рекао да је био затваран добијао је исти одговор: „Позваћемо вас за седам дана.” И никада га не би позвали.

Због тога је у два разговора прикрио податак да је био кажњаван и оба пута је добио посао, једном у перионици аутомобила, а други пут као разносач јогурта у једној млекари. Међутим, на оба места је његова тајна брзо откривена.

Два месеца по одласку на издржавање друге казне, и његова жена је остала без посла. Власник продавнице у којој је радила објаснио је Марини да му посао трпи због тога што су купци постали сумњичави према њој због мужа у затвору.

„Школе криминала”

Ендру Нилсон, помоћник директора Хауард лиге за реформу казненог система у Лондону, описује затворе као „школе криминала” које доста коштају, а постижу мали или никакав успех у рехабилитацији затвореника.

У извештају Савета Европе за 2006. годину, као озбиљан проблем наведена је хронична преоптерећеност затвора у Македонији, због чега је понекад у једну просторију смештено и по 25 људи. Влада је издвојила 56 милиона евра за реконструкцију и проширење затворских капацитета, али не и за рехабилитацију бивших затвореника.

У земљи у којој 33,5 одсто радно способног становништва нема посла, влада није посебно заинтересована да бивше затворенике означи као приоритет при запошљавању. Македонска Служба за запошљавање извештава да је током 2009. године, када је из затвора ослобођено 1.643 лица, само седам бивших затвореника успело да пронађе стално запослење.

С друге стране, према истраживању лондонског Института за кадрове и развој, бивше затворенике у Великој Британији најчешће запошљавају невладине организације.

Када је Бил Тејлор (53), из Лондона, пре годину дана изашао после 23 године проведене у затвору због убиства, људи из фондације Сент Џајлс, невладине организације са седиштем у јужном делу Лондона, сачекали су га већ на затворској капији. Затвор је обавестио фондацију да су Билу потребни смештај и помоћ при реинтеграцији у друштво, будући да је после толико времена проведеног у затвору потпуно изгубио контакт са породицом и пријатељима.

„Био сам престрављен када су ме пустили напоље јер нисам имао појма шта даље да радим”, сећа се Тејлор. „Уопште ми није било лако да се привикнем на живот изван затвора.”

Али, фондација му је пронашла смештај у једном хостелу, подучили су га како да попуни формуларе за социјалну помоћ, како да састави биографију и користи рачунар, како да се обуче и припреми за интервју код потенцијалних послодаваца. Коначно, после девет месеци волонтерског рада, фондација Сент Џајлс дала му је и посао.

Политика фондације је да ангажује бивше затворенике кад год је то могуће. Од 150 људи запослених у фондацији, 40 су бивши затвореници. Тамсин Грегори, портпаролка фондације Сент Џајлс, наглашава да не би имали толико успеха у ономе што раде да не добијају значајну помоћ од државе. Око 70 одсто њиховог буџета обезбеђују локалне и централне власти, док остатак чине донације. „Сарађујемо са 20 затвора у Британији и сваког месеца проналазимо смештај за 100 бивших затвореника.”

У Македонији, пак, ослобођени затвореници обично се враћају кући, ако породица хоће да их прими, или покушавају да нађу кров над главом у некој напуштеној згради. Само шачица њих добије смештај у прихватилишту Младост у Цицином Селу, у близини Скопља.

На дан када је изашао из затвора, Димитар није одмах пошао кући. Родитељи су мртви, код куће га нико неће дочекати и нахранити. Уместо тога, упутио се у цркву Свете Петке, где може да добије бесплатан ручак за сиромашне. У маси окупљеног света, Димитар препознаје неколико лица из затвора.

Најзад једно место на којем се осећају равноправно. Свако ко је гладан може да дође овде да једе. Али после ручка чекају их стари изазови. Да ли ће се одати криминалу или ће и даље покушавати да живе поштено? Многи ће се вратити старим навикама јер је то једини начин да преживе. Зачарани круг се затвара.

Ружица Фотиновска

(* Чланак је написан као део Балканске стипендије за новинарску изузетност, програма фондација Роберт Бош, Ерсте и Балканске истраживачке мреже)