У реду за колаче

 Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Главни град Америке је, кад се упореди са урбаним темпом мегаполиса као што су Њујорк, Чикаго или Лос Анђелес, некако питом. Нема вишеспратница које парају небо и улице чине истинским кањонима, нити непрестане вреве на његовим плочницима. Вашингтон је седиште федералне владе, па према томе град политичара, њихових неизбежних овдашњих пратилаца лобиста, затим туриста – и наравно пратеће услужне индустрије.

Вашингтон је град који је прво, установљен политичком одлуком, онда је изабрана локација, његове административне границе су повучене лењиром, да би потом посао планирања преузео један од најпознатијих архитеката тог доба, Француз Пјер Шарл Ленфан. Он је на додељеном му простору прво одредио где ће бити седишта власти (Бела кућа и Конгрес), одредио географски центар града (купола Капитол хила), и одатле испреплетао мрежу елегантних авенија и улица.

Простор међутим није био сасвим празан – на месту одређеном да буде главни град, већ је постојао један град. На обали реке Потомак је пола века пре тога настао Џорџтаун, варош трговаца, индустријалаца и њихових робова. Именован по краљу Џорџу Другом, подигнут је на земљи, имању од 24 хектара, купљеној од два друга Џорџа (један се презивао Гордон, а други Бел) за ондашњих 280 фунти. Џорџтаун је никао као варош у Мериленду, британској колонији, која се са још 12 других нешто касније побунила и потом постала једна од 13 федералних јединица, утемељивача Сједињених Америчких Држава.

Џорџтаун је своју административну самосталност изгубио 1871. и постао део престонице – али је до дана данашњег задржао своју посебност.

То је данас елитно насеље старих, махом једноспратних кућа колонијалног (лондонског) стила, које су се са разним станарима који су се смењивали, мењане изнутра, али су остајале исте споља. Са фасадама јарких, контрастних боја које му дају нарочити шарм у сеновитим улицама које ових дана пламте свим бојама јесени, и житељима који махом припадају вашингтонској политичкој, бирократској и лобистичкој елити. Истим оним који су својевремено потписивали петицију да не добију станицу метроа, страхујући да ће им најезда „странаца” који користе ефикасни урбани транспорт пореметити мир. (Из истих разлога нису желели ни да се преасфалтира стара, одавно напуштена трамвајска пруга.)

Шетња Џорџтауном је због свега овога повремено истински времеплов. Ако се, по лепом времену ових дана, проведу два сата у планском разгледању (Друштво национална географија је направило посебну мапу за пешаке), видеће се подједнако његова прошлост и садашњост. Од првог црначког гробља из 1808 – Џорџтаун је био и важна пијаца за трговину црним робовима све до 1862 – преко елегантних вила припадника америчке елите из 19 века, раних цркава које су подизали колонисти, до куће из које су се Џон и Жаклина Кенеди после избора преселили у Белу кућу...

(Афро-американаца иначе нема више међу житељима Џорџтауна, али је овде остало неколико њихових цркава које редовно посећују. У многим кућама су остале просторије које су некад користили робови, а чије намене станари, како је то предочио један од њих у недавном чланку у „Вашингтон посту” – углавном нису свесни.)

Пут затим води до обале реке Потомак где су сачувани некадашњи пловни канали (прокопани да би се заобишли оближњи велики водопади) којима су транспортовани дуван, крзно, жито и грађа. Поглед привлаче и димњаци некадашњих млинова, кланица и стругара. Нема, наравно, трагова оних који су овде били домаћи пре него што су ту улогу преузели освајачи „Новог света”: остатака насеобине индијанског племена Накотанг, мирољубивих трговаца крзном, који су „етнички почишћени” мање оружјем белаца (Накотанги није било много), а више болестима које су они донели из својих старих крајева са друге стране океана.

Најстарија сачувана грађевина Џорџтауна данас је „камена кућа” из 1765, сада продавница сувенира у једној од две главне улице, „М стриту” (друга је Авенија Висконсин). Њено двориште је мини парк за предах оних који се уморе од обилазака оближњих бутика, али немају паре (или не могу да нађу место) за увек пуне ресторане и кафиће.

У Џорџтауну се углавном среће млад свет, што није изненађење, будући да је овде још од 1789. истоимени универзитет чије главно здање подсећа на неку катедралу. Данас има 10.000 студената, а међу његовим познатим дипломцима су и Бил Клинтон, јордански краљ Абдулах, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, затим председници или премијери Колумбије, Либана, Филипина, Еквадора, Литваније – и да поменемо и комшију, члана председништва БиХ, Жељка Комшића. Наравно, уз дугачак списак министара, гувернера, судија, амбасадора...

Кад се сиђе на обалу реке, преко пута је Арлингтон, град у Вирџинији, где важе друга урбанистичка правила, што се одмах примећује по високим стакленим небодерима. Са ове стране, на обали су скупе резиденције (поглед на реку мора да се плати), понеки хотел – и пристаниште, са кога се лепо виде елегантно здање „Кенеди центра”, важне културне институције Вашингтона – и зграда чувеног хотела који је ушао у америчку политичку историју, „Вотергејта”.

Ко жели, може да се успе (мада је лакше да се сиђе), чувеним степеницама (има их укупно 75 и веома су стрме), овековеченим у већ класичном (1973) хорор филму „Истеривач ђавола” („Exorcist”). А недалеко од њих, на углу 33. улице и „М стрита” је нова знаменитост Џорџтауна, коју вреди посебно описати.

Препознаје се по томе што су испред ње стално дугачки редови. Углавном са младим светом, али и понеким средовечним паром (по фото-апаратима око врата рекло би се да су туристи). Сви они стрпљиво чекају да на њих дође ред – да купе колаче.

Чека се дакле у реду испред, условно речено, посластичарнице, која продаје само једну врсту колача, „капкејкс” (они у папирним или алуминијумским „корпицама”), али у 18 комбинација. Радња се зове „Џорџтаун капкејкс”, и успех који је постигла – продаје око 5.000 колачића дневно, о њој је написано много новинских чланака, а била је тема и једне „ријалити” ТВ серије – у ствари је само једна од многих прича о америчком предузетништву.

То је прича о две сестре, које до 2008, када су одлучиле да инвестирају своју уштеђевину, уз мали предузетнички кредит, у производњу ових колача, који су већ били популарни у Америци (а посебан статус им је дала једна епизода из серије „Секс и град”), нису баш много знале о овом занату. Катарина Каминс (31) и Софија Ламонтањ (33), желеле су само да некако опстану у послу лиферујући колаче за свадбе, рођендане и слично, а ако неко нешто купи у радњи, биће добродошао.

Изгледа да је рецепт њихових бака, уз неке интервенције са модерним састојцима, био сасвим успешан. Иако нису потрошиле ни долара за „маркетинг”, већ после неколико сати од отварања, продале су све што су за тај дан направиле. Да ли су њихови колачи били нешто посебно, или се тако учинило младим муштеријама, није више битно: брзо су стекле добар глас и направиле веома успешан бизнис.

Данас запошљавају прилично помоћника, али кажу да на сваки колач лично ставе шлаг или шта већ стоји на врху. Један кошта 2,75 долара, па кад се то помножи са 5.000 дневно (продати у две радње и преко Интернета), па са бројем дана у години, добије се лепа бројка од око 35 милиона долара промета и адекватног профита.

Нисам одстојао у реду у Џорџтауну да купим чувени колач – али сам га ипак пробао. Купио сам га у новој радњи „капкејк сестара”, отвореној у мом крају, у Бетесди, вашингтонском предграђу које припада држави Мериленд. Кад сам улазио, ред је био само унутра, кад сам изашао, много њих је стрпљиво чекало и напољу.

Судећи по укусу, чекање се исплати. Али сам констатовао да џорџтаунски колачи имају и велику ману.

Кратко трају.

Текст и фотографије:

Милан Мишић