Војска, банке и народ

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Египћани сутра излазе на парламентарне изборе од којих се очекује да унесу више енергије у окоштале демократске процесе најмногољудније арапске нације и смање растуће социјалне тензије.

Председник Хосни Мубарак, један од блискоисточних лидера са најдужим стажом, искористио је свој неспорни ауторитет да милионе Египћана позове да подрже власт признајући да „још нису осетили корист од владиних привредних реформи”.

Мубаракови савезници кажу да је 82-годишњи лидер једина права баријера претећем хаосу, мада неке ствари указују да се председникова веза са радницима – која је годинама спречавала протесте – приближава крају.

Египатски проблеми су економски и социјални, можда и више него политички. Друштво је оштро поларизовано између неколицине која има спектакуларне користи од фундаментализма слободног тржишта и огромне већине коју је то тржиште осиромашило. Расте незадовољство оних који очекују супротстављање ендемској корупцији и правичнију расподелу богатства. Египат су последњих година протресли таласи незадовољства, а овај 18-милионски град слушао је незапамћено гласно саопштене захтеве да се побољша живот. Тензија се уочи избора увећавала. Полиција се сукобљавала са члановима највеће опозиционе групе, Муслиманске браће, чије су стотине чланова похапшене.

Степен демократичности ових избора сматра се одлучујућим за много важније председничке изборе септембра 2011. Мубарак, који је на власт дошао после убиства Анвара ел Садата 1981, још није саопштио да ли ће затражити и шести мандат.

Председникови последњи здравствени проблеми наводе многе да мисле да ће Мубарак суочавање са озбиљним противкандидатом, бившим шефом Агенције УН за атомску енергију Мохамедом ел Барадејом, препустити свом млађем сину Гамалу (47), који се енергично успиње лествицама владајуће Националне демократске партије чији је генерални секретар Политичког комитета.

Тема наслеђа све више заокупља Египат. Сутрашњи избори – које режим свакако добија – неће дати одговор на питање ко ће водити земљу у наредној фази њене историје, али понешто могу да наговесте.

Мубараков режим показује знаке замора. Ванредно стање, које важи током свих председникових 29 година на власти, управо је продужено за још две године упркос оптужбама за полицијско насиље, арбитрарна хапшења и затварања без суђења.

Премисе демократије су ту, уредно записане на папиру. Остварен је политички плурализам. Грађанско друштво чује се гласније него раније. Медији такође крче простор сопственим слободама.

Шта онда недостаје египатској демократији?

Одговор није компликован: огромна већина људи, од фелаха из делте Нила, преко успаваних бирократа по прашњавим канцеларијама до лекара по клиникама или инжењера по бироима не верује да може ишта да промени.

Промена се очекује од неког другог. Мало је политичара који прихватају ризик супротстављања председнику, војсци, моћном апарату тајних служби или бизнис елити.

Па ипак, иако ни не верују у промене, исламисти и секуларни националисти регуларно учествују на изборима. Сви они, и кандидати и бирачи, знају да су статисти једне представе извесног завршетка. Можда зато свему и не придају посебан значај.

Истовремено, Египат је Западу, посебно САД, сувише важан да би неко притискао власт захтевајући убрзање демократских реформи.

Сва три египатска председника од обарања монархије – Гамал Абдел Насер, Анвар ел Садат и Мубарак – ослањала су се барем на два од три извора моћи: армију, банке и народ.

Насер и његови „слободни официри” узели су власт 1952. Насер је као официр имао подршку војске. Као борац против колонијализма и промотор социјализма уживао је подршку народа, посебно сиротиње која га и данас обожава. Упркос критикама, обезбедио је социјални и економски развој, а Египту и Арапима обезбедио утицајно место у свету. Командовао је војском и народом, банке га нису занимале.

Садат, такође официр, имао је другу визију. После повратка Синаја изгубљеног у рату са Израелом 1967. успео је да поврати понос нацији а себе издигне као војника-хероја који се одрекао социјализма и панарабизма. Подршка улице била му је мање важна од моћи приватног бизниса и банака које су стварале једну нову, моћну и богату елиту. Био је од Американаца засут милијардама долара због раскида са Насеровом популистичком прошлошћу, али исламски екстремисти нису му опростили мир са Израелом.

Мубарак, и он официр, наставио је политику непосредног претходника, али није дозволио да земљу растргну унутрашње поделе и растућа фрустрација маргинализованог обичног света. Ојачао је армију и службе безбедности, а уз њихову помоћ убрзао је приватизације и Египат представио великом бизнису. Одабрао је контролу армије и банака. Никада није имао популарност Насера.

Данас се будућност Египта одређује иза сцене у надметању коју од ове три групе треба контролисати. Нико, међутим, не може да каже да чврсто држи полуге барем две ове групације.

Војска свакако подржава сваког ко признаје њено повлашћено место у друштву. Исто важи за банке. Народ је ионако уверен да се о њему нико не брине.

Сада на сцену излази нова генерација владајућег режима коју оличава председников син Гамал Мубарак. Нова гарда проширује капиталистичку агенду удаљавајући Египат од далеких остатака политике општег благостања.

Тако су банке обезбедиле светлу будућност. Што не важи за 80 милиона Египћана.

А шта је са војском? Видеће се, али људи под униформама страхују да ће парче националне привредне торте бити смањено на рачун државних улагања у велики бизнис.

С друге стране, ниједна од опозиционих снага, предвођених Муслиманском браћом, нема подршку војске или банака. Њихова једина шанса је да разбуде апатични народ.

Мобилизација је и Барадејева идеја. Његове продемократске поруке нису омиљене код елите под еполетама, али можда ће временом добити снажнију подршку бизнис кругова.

Једно је извесно: све промене у Египту ишле су одозго надоле. Онима који се надају да будућност Египта почива на снази народа, историја поручује да су шансу за променама имали само они са врха. Само они су доносили промене које већина очекује, али су сасвим ретки они који их спроводе.

----------------------------------------------

Рекордан број кандидата

Каиро – За изборе за 508 места у Маглис ал Шабу, Народној скупштини (још десет именује председник), пријавио се рекордан број од 5.725 кандидата од којих су 397 жене а 80 припадници хришћанске заједнице Копта. Више од 4.000 кандидата излазе као независни, укључујући и оне из владајуће Националне демократске партије које странка није номиновала, као и 140 кандидата најјаче опозиционе странке Муслиманска браћа, чијих је најмање 57 кандидата одбијено. Браћа, основана 1928, званично су забрањена 1954, али власти толеришу њихову активност па су у досадашњем парламенту држали око петине места. Више од 1.200 кандидата репрезентује 14 странака. Најмање половину кандидата чине угледни бизнисмени и стара гарда политичара којима је фактички гарантован улазак у парламент.