ВЛАДИМИР МИЛОШЕВИЋ

Транзиција подразумева суштинску промену организације функционисања друштва и као таква она представља изазов за сваког појединца. Оно што грађани прво примете, и на тај начин најчешће и доживљавају транзиционе промене, јесте губитак осећаја сигурности везане за посао и релативну материјалну сигурност. Појмови као што  је "рад за стално" више не постоје, овај осећај сигурности о којем се често са носталгијом говори, представља заправо илузију, нешто што је више у складу са жељама него са реалношћу. Транзиција за појединца представља изазов у којем је у ситуацији да одустане од сопствених илузија у којима се осећа заштићеним и сусретне се са често неудобном реалношћу. Ова ситуација умногоме подсећа на презаштићено дете које сада одједном треба да крене у живот. Чињеница да људи често неспремни улазе у ове изазове, не схватајући да је илузија сигурности прошлост за велики број људи представља уместо изазова, опасност, неправду, нешто попут ситуације у којој је дете прекинуто у игри и речено му да је време да крене у школу.

Људи често говоре о томе како је некада било боље у фирми, како су се људи више дружили, односи међу запосленима су били бољи, било је мање стреса... а иза свих ових прича стоји регресивна потреба да неко брине о нама, да живимо и радимо тако да одговорност за резултате буде негде другде, да наш рад не буде стално процењиван, да нема конкуренције која нас угрожава, да не морамо стално да се развијамо и прилагођавамо. Транзиција руши ову врсту удобности, уместо ње она нам нуди стални изазов за усавршавање, преиспитивање сопственог рада, неопходност самопроцене, једном речју потребу да одговорност за свој живот суштински преузмемо сами.

Један од добрих примера јесте број нових професија које се јављају и неких старих професија које се гасе. Људи ову чињеницу о неминовној промени често доживљавају као неправду, као нешто што их је задесило за шта нису криви. Они који боље и брже одреагују на овај изазов транзицију виде као шансу да реализују своје потенцијале, као поље за доказивање и напредовање, док они који покушавају да задрже постојеће стање осећају да их је време прегазило, за њих је транзиција пошаст коју нам је наметнуо некакав запад, ма шта то значило.

Што смо спремнији да се суочимо са својим реализованим и нереализованим потенцијалима лакше и брже ћемо се прилагодити захтевима транзиције. Овде није реч о односу према транзицији као нечему страном што нам се догађа, већ о могућности да и појединац сам постане учесник ових промена и то на активан начин уз прихватање одговорности за квалитет сопственог живота уместо регресивне тежње за тиме да неко "одозго" брине о нама и преузима одговорност за то како ће нам бити.

Истовремено као што транзиција представља изазов одговорности за појединца она је и тест зрелости и комплетног друштва односно саме државе, наиме реч је о томе да и целина друштвене организације представља адекватан контекст у којем ће свако моћи да нађе свој простор за индивидуалну транзицију. Проблем настаје онда када држава представљена кроз владу као макросистем не успева да прати захтеве транзиције. Тада она саму транзицију приказује као нешто наметнуто споља и тиме подилази регресивним потребама појединаца за илузијом сигурности односно тражи алиби за своју незрелост избегавајући одговорност. Овакав став државе даје дуплу поруку грађанима по принципу "транзиција је неопходна, али ми ту ништа не можемо јер нам је то наметнуто", овакав став се огледа и кроз одлагање одлука и избегавање одговорности.