VLADIMIR MILOŠEVIĆ

Tranzicija podrazumeva suštinsku promenu organizacije funkcionisanja društva i kao takva ona predstavlja izazov za svakog pojedinca. Ono što građani prvo primete, i na taj način najčešće i doživljavaju tranzicione promene, jeste gubitak osećaja sigurnosti vezane za posao i relativnu materijalnu sigurnost. Pojmovi kao što  je "rad za stalno" više ne postoje, ovaj osećaj sigurnosti o kojem se često sa nostalgijom govori, predstavlja zapravo iluziju, nešto što je više u skladu sa željama nego sa realnošću. Tranzicija za pojedinca predstavlja izazov u kojem je u situaciji da odustane od sopstvenih iluzija u kojima se oseća zaštićenim i susretne se sa često neudobnom realnošću. Ova situacija umnogome podseća na prezaštićeno dete koje sada odjednom treba da krene u život. Činjenica da ljudi često nespremni ulaze u ove izazove, ne shvatajući da je iluzija sigurnosti prošlost za veliki broj ljudi predstavlja umesto izazova, opasnost, nepravdu, nešto poput situacije u kojoj je dete prekinuto u igri i rečeno mu da je vreme da krene u školu.

Ljudi često govore o tome kako je nekada bilo bolje u firmi, kako su se ljudi više družili, odnosi među zaposlenima su bili bolji, bilo je manje stresa... a iza svih ovih priča stoji regresivna potreba da neko brine o nama, da živimo i radimo tako da odgovornost za rezultate bude negde drugde, da naš rad ne bude stalno procenjivan, da nema konkurencije koja nas ugrožava, da ne moramo stalno da se razvijamo i prilagođavamo. Tranzicija ruši ovu vrstu udobnosti, umesto nje ona nam nudi stalni izazov za usavršavanje, preispitivanje sopstvenog rada, neophodnost samoprocene, jednom rečju potrebu da odgovornost za svoj život suštinski preuzmemo sami.

Jedan od dobrih primera jeste broj novih profesija koje se javljaju i nekih starih profesija koje se gase. Ljudi ovu činjenicu o neminovnoj promeni često doživljavaju kao nepravdu, kao nešto što ih je zadesilo za šta nisu krivi. Oni koji bolje i brže odreaguju na ovaj izazov tranziciju vide kao šansu da realizuju svoje potencijale, kao polje za dokazivanje i napredovanje, dok oni koji pokušavaju da zadrže postojeće stanje osećaju da ih je vreme pregazilo, za njih je tranzicija pošast koju nam je nametnuo nekakav zapad, ma šta to značilo.

Što smo spremniji da se suočimo sa svojim realizovanim i nerealizovanim potencijalima lakše i brže ćemo se prilagoditi zahtevima tranzicije. Ovde nije reč o odnosu prema tranziciji kao nečemu stranom što nam se događa, već o mogućnosti da i pojedinac sam postane učesnik ovih promena i to na aktivan način uz prihvatanje odgovornosti za kvalitet sopstvenog života umesto regresivne težnje za time da neko "odozgo" brine o nama i preuzima odgovornost za to kako će nam biti.

Istovremeno kao što tranzicija predstavlja izazov odgovornosti za pojedinca ona je i test zrelosti i kompletnog društva odnosno same države, naime reč je o tome da i celina društvene organizacije predstavlja adekvatan kontekst u kojem će svako moći da nađe svoj prostor za individualnu tranziciju. Problem nastaje onda kada država predstavljena kroz vladu kao makrosistem ne uspeva da prati zahteve tranzicije. Tada ona samu tranziciju prikazuje kao nešto nametnuto spolja i time podilazi regresivnim potrebama pojedinaca za iluzijom sigurnosti odnosno traži alibi za svoju nezrelost izbegavajući odgovornost. Ovakav stav države daje duplu poruku građanima po principu "tranzicija je neophodna, ali mi tu ništa ne možemo jer nam je to nametnuto", ovakav stav se ogleda i kroz odlaganje odluka i izbegavanje odgovornosti.