Čuvar sećanja na stradanje Kragujevčana

Pre po­la ve­ka, 1976. go­di­ne, otvo­re­na su vra­ta Mu­ze­ja „21. ok­to­bar”, in­sti­tu­ci­je ko­ja je iz­ra­sla iz po­tre­be da se sa­ču­va se­ća­nje na je­dan od naj­tra­gič­ni­jih do­ga­đa­ja u srp­skoj isto­ri­ji – stre­lja­nje oko 3.000 ci­vi­la u Kra­gu­jev­cu ok­to­bra 1941, me­đu nji­ma i 300 đa­ka.

Iz­lo­žba „Bez na­slo­va – sim­bo­li, lju­di i do­ga­đa­ji”, auto­ra vi­šeg ku­sto­sa Mar­ka Ter­zi­ća, otvo­re­na je kao deo pro­gra­ma obe­le­ža­va­nja ju­bi­le­ja, a njen fo­kus ni­je sa­mo na pro­šlo­sti mu­ze­ja, već i na lju­di­ma, ide­ja­ma i vred­no­sti­ma ko­je su ga ob­li­ko­va­le.

„Cilj nam je bio da to­kom či­ta­ve ju­bi­lar­ne go­di­ne go­vo­ri­mo o mu­ze­ju, nje­go­voj iz­grad­nji, osni­va­nju i mi­si­ji ko­ju spro­vo­di već pet de­ce­ni­ja”, is­tak­nu­to je na otva­ra­nju iz­lo­žbe. Za je­sen je na­ja­vlje­na i do­ku­men­tar­na iz­lo­žba sa ar­hiv­skom gra­đom i fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je će sve­do­či­ti o na­stan­ku i raz­vo­ju ove usta­no­ve.

Mu­zej je na­stao u okvi­ru Spo­men-par­ka „Kra­gu­je­vač­ki ok­to­bar”, osno­va­nog 1953. go­di­ne, a od sa­mog po­čet­ka nje­go­va ulo­ga bi­la je da pri­ku­plja, is­tra­žu­je i pred­sta­vlja sve­do­čan­stva o zlo­či­nu iz 1941. go­di­ne. Vre­me­nom je ta mi­si­ja pre­ra­sla okvi­re kla­sič­ne mu­zej­ske de­lat­no­sti.

Ter­zić ka­že da iz­lo­žba ni­je za­mi­šlje­na kao hro­no­lo­ški pre­gled ra­da usta­no­ve, već kao „su­bjek­tiv­no vi­đe­nje iden­ti­te­ta mu­ze­ja”.

„Po­ku­šao sam da lo­ci­ram naj­va­žni­je no­se­će tač­ke tog iden­ti­te­ta i da ih pred­sta­vim kroz lju­de, sim­bo­le i do­ga­đa­je ko­ji su ga ob­li­ko­va­li. Ovo ni­je iz­lo­žba ko­ja pre­ten­du­je na ko­nač­nu isti­nu, već umet­nič­ka vi­zi­ja mu­ze­ja i nje­go­vog na­sle­đa”, ob­ja­šnja­va autor.

Po­seb­nu pa­žnju pri­vla­či sam na­ziv iz­lo­žbe. Od­no­sno nje­go­vo od­su­stvo.

„Ni­šta ne mo­že da sta­ne u je­dan na­slov ka­da go­vo­ri­mo o ova­ko slo­že­nom iden­ti­te­tu. Ali još va­žni­je, pra­zni­na je je­dan od naj­moć­ni­jih je­zi­ka me­mo­ri­ja­li­za­ci­je. Po­sle oko 3.000 ne­vi­no ubi­je­nih lju­di osta­je pra­zni­na ko­ja ni­ka­da ne mo­že bi­ti po­pu­nje­na. Upra­vo ta pra­zni­na, taj va­ku­um, po­kre­će stva­ra­nje, kul­tu­ru se­ća­nja i sve ono što je na­sta­lo kao od­go­vor na zlo”, ka­že Ter­zić.

Po­se­ti­o­ci sa­mi ot­kri­va­ju pri­če iza eks­po­na­ta, pra­te­ći bro­je­ve i sim­bo­le ko­ji ih vo­de kroz pro­stor. Me­đu iz­lo­že­nim pred­me­ti­ma na­la­ze se de­la ne­kih od naj­zna­čaj­ni­jih ju­go­slo­ven­skih umet­ni­ka, uklju­ču­ju­ći ra­do­ve Đor­đa An­dre­je­vi­ća Ku­na i Vo­ji­na Ba­ki­ća, kao i do­ku­men­ta ko­ja sve­do­če o na­stan­ku Spo­men-par­ka i mu­ze­ja. Iz­lo­žen je i san­duk u ko­jem je De­san­ka Mak­si­mo­vić kri­la i ču­va­la „Kr­va­vu baj­ku”.

Je­dan od seg­me­na­ta iz­lo­žbe po­sve­ćen je i bur­nim de­ve­de­se­tim go­di­na­ma, ka­da se, ka­ko ka­že Ter­zić, „an­ti­rat­ni ju­go­slo­ven­ski mu­zej na­šao usred ra­to­va i ras­pa­da ze­mlje”. Pod­se­ća i da je zgra­da mu­ze­ja ošte­će­na to­kom bom­bar­do­va­nja NA­TO-a 1999. go­di­ne, ka­da su je po­go­di­li ge­le­ri po­sle na­pa­da na obli­žnju ka­sar­nu.

Upr­kos svim isto­rij­skim pro­me­na­ma, jed­na stvar osta­la je ne­pro­me­nje­na.

„Od osni­va­nja do da­nas mu­zej je an­ti­rat­ni, an­ti­mi­li­ta­ri­stič­ki i an­ti­fa­ši­stič­ki. To su vred­no­sti ko­je ni­smo na­pu­sti­li i ko­je sma­tra­mo svo­jom naj­va­žni­jom mi­si­jom”, po­ru­ču­je Ter­zić.

Po­sle 50 go­di­na ra­da, Mu­zej „21. ok­to­bar” osta­je vi­še od me­sta se­ća­nja. Ka­ko je re­če­no na otva­ra­nju iz­lo­žbe, on ni­je sa­mo ču­var tra­ge­di­je, već in­sti­tu­ci­ja ko­ja ne­pre­sta­no pre­i­spi­tu­je na­či­ne na ko­je se pam­će­nje ob­li­ku­je i pre­no­si no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Upra­vo za­to ju­bi­lej ni­je pred­sta­vljen kao sve­čar­ska re­tro­spek­ti­va, već kao po­ziv na raz­mi­šlja­nje o to­me šta je mu­zej bio, šta je da­nas i šta bi tek tre­ba­lo da po­sta­ne.

Mu­zej „21. ok­to­bar” otvo­ren je 1976. go­di­ne u okvi­ru Spo­men-par­ka osno­va­nog još 1953. go­di­ne. Od sa­mog po­čet­ka nje­gov za­da­tak bio je da pri­ku­plja, ču­va i pro­u­ča­va sve­do­čan­stva o ma­sov­nom stre­lja­nju ci­vi­la ko­je su ne­mač­ke oku­pa­ci­o­ne sna­ge iz­vr­ši­le u ok­to­bru 1941. go­di­ne.

To­kom de­ce­ni­ja ta ulo­ga je pro­ši­re­na na is­tra­ži­va­nje kul­tu­re se­ća­nja, obra­zov­ni rad i or­ga­ni­zo­va­nje broj­nih pro­gra­ma po­sve­će­nih ne­go­va­nju an­ti­rat­nih i an­ti­fa­ši­stič­kih vred­no­sti.