Чувар сећања на страдање Крагујевчана

Пре по­ла ве­ка, 1976. го­ди­не, отво­ре­на су вра­та Му­зе­ја „21. ок­то­бар”, ин­сти­ту­ци­је ко­ја је из­ра­сла из по­тре­бе да се са­чу­ва се­ћа­ње на је­дан од нај­тра­гич­ни­јих до­га­ђа­ја у срп­ској исто­ри­ји – стре­ља­ње око 3.000 ци­ви­ла у Кра­гу­јев­цу ок­то­бра 1941, ме­ђу њи­ма и 300 ђа­ка.

Из­ло­жба „Без на­сло­ва – сим­бо­ли, љу­ди и до­га­ђа­ји”, ауто­ра ви­шег ку­сто­са Мар­ка Тер­зи­ћа, отво­ре­на је као део про­гра­ма обе­ле­жа­ва­ња ју­би­ле­ја, а њен фо­кус ни­је са­мо на про­шло­сти му­зе­ја, већ и на љу­ди­ма, иде­ја­ма и вред­но­сти­ма ко­је су га об­ли­ко­ва­ле.

„Циљ нам је био да то­ком чи­та­ве ју­би­лар­не го­ди­не го­во­ри­мо о му­зе­ју, ње­го­вој из­град­њи, осни­ва­њу и ми­си­ји ко­ју спро­во­ди већ пет де­це­ни­ја”, ис­так­ну­то је на отва­ра­њу из­ло­жбе. За је­сен је на­ја­вље­на и до­ку­мен­тар­на из­ло­жба са ар­хив­ском гра­ђом и фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је ће све­до­чи­ти о на­стан­ку и раз­во­ју ове уста­но­ве.

Му­зеј је на­стао у окви­ру Спо­мен-пар­ка „Кра­гу­је­вач­ки ок­то­бар”, осно­ва­ног 1953. го­ди­не, а од са­мог по­чет­ка ње­го­ва уло­га би­ла је да при­ку­пља, ис­тра­жу­је и пред­ста­вља све­до­чан­ства о зло­чи­ну из 1941. го­ди­не. Вре­ме­ном је та ми­си­ја пре­ра­сла окви­ре кла­сич­не му­зеј­ске де­лат­но­сти.

Тер­зић ка­же да из­ло­жба ни­је за­ми­шље­на као хро­но­ло­шки пре­глед ра­да уста­но­ве, већ као „су­бјек­тив­но ви­ђе­ње иден­ти­те­та му­зе­ја”.

„По­ку­шао сам да ло­ци­рам нај­ва­жни­је но­се­ће тач­ке тог иден­ти­те­та и да их пред­ста­вим кроз љу­де, сим­бо­ле и до­га­ђа­је ко­ји су га об­ли­ко­ва­ли. Ово ни­је из­ло­жба ко­ја пре­тен­ду­је на ко­нач­ну исти­ну, већ умет­нич­ка ви­зи­ја му­зе­ја и ње­го­вог на­сле­ђа”, об­ја­шња­ва аутор.

По­себ­ну па­жњу при­вла­чи сам на­зив из­ло­жбе. Од­но­сно ње­го­во од­су­ство.

„Ни­шта не мо­же да ста­не у је­дан на­слов ка­да го­во­ри­мо о ова­ко сло­же­ном иден­ти­те­ту. Али још ва­жни­је, пра­зни­на је је­дан од нај­моћ­ни­јих је­зи­ка ме­мо­ри­ја­ли­за­ци­је. По­сле око 3.000 не­ви­но уби­је­них љу­ди оста­је пра­зни­на ко­ја ни­ка­да не мо­же би­ти по­пу­ње­на. Упра­во та пра­зни­на, тај ва­ку­ум, по­кре­ће ства­ра­ње, кул­ту­ру се­ћа­ња и све оно што је на­ста­ло као од­го­вор на зло”, ка­же Тер­зић.

По­се­ти­о­ци са­ми от­кри­ва­ју при­че иза екс­по­на­та, пра­те­ћи бро­је­ве и сим­бо­ле ко­ји их во­де кроз про­стор. Ме­ђу из­ло­же­ним пред­ме­ти­ма на­ла­зе се де­ла не­ких од нај­зна­чај­ни­јих ју­го­сло­вен­ских умет­ни­ка, укљу­чу­ју­ћи ра­до­ве Ђор­ђа Ан­дре­је­ви­ћа Ку­на и Во­ји­на Ба­ки­ћа, као и до­ку­мен­та ко­ја све­до­че о на­стан­ку Спо­мен-пар­ка и му­зе­ја. Из­ло­жен је и сан­дук у ко­јем је Де­сан­ка Мак­си­мо­вић кри­ла и чу­ва­ла „Кр­ва­ву бај­ку”.

Је­дан од сег­ме­на­та из­ло­жбе по­све­ћен је и бур­ним де­ве­де­се­тим го­ди­на­ма, ка­да се, ка­ко ка­же Тер­зић, „ан­ти­рат­ни ју­го­сло­вен­ски му­зеј на­шао усред ра­то­ва и рас­па­да зе­мље”. Под­се­ћа и да је згра­да му­зе­ја оште­ће­на то­ком бом­бар­до­ва­ња НА­ТО-a 1999. го­ди­не, ка­да су је по­го­ди­ли ге­ле­ри по­сле на­па­да на обли­жњу ка­сар­ну.

Упр­кос свим исто­риј­ским про­ме­на­ма, јед­на ствар оста­ла је не­про­ме­ње­на.

„Од осни­ва­ња до да­нас му­зеј је ан­ти­рат­ни, ан­ти­ми­ли­та­ри­стич­ки и ан­ти­фа­ши­стич­ки. То су вред­но­сти ко­је ни­смо на­пу­сти­ли и ко­је сма­тра­мо сво­јом нај­ва­жни­јом ми­си­јом”, по­ру­чу­је Тер­зић.

По­сле 50 го­ди­на ра­да, Му­зеј „21. ок­то­бар” оста­је ви­ше од ме­ста се­ћа­ња. Ка­ко је ре­че­но на отва­ра­њу из­ло­жбе, он ни­је са­мо чу­вар тра­ге­ди­је, већ ин­сти­ту­ци­ја ко­ја не­пре­ста­но пре­и­спи­ту­је на­чи­не на ко­је се пам­ће­ње об­ли­ку­је и пре­но­си но­вим ге­не­ра­ци­ја­ма. Упра­во за­то ју­би­леј ни­је пред­ста­вљен као све­чар­ска ре­тро­спек­ти­ва, већ као по­зив на раз­ми­шља­ње о то­ме шта је му­зеј био, шта је да­нас и шта би тек тре­ба­ло да по­ста­не.

Му­зеј „21. ок­то­бар” отво­рен је 1976. го­ди­не у окви­ру Спо­мен-пар­ка осно­ва­ног још 1953. го­ди­не. Од са­мог по­чет­ка ње­гов за­да­так био је да при­ку­пља, чу­ва и про­у­ча­ва све­до­чан­ства о ма­сов­ном стре­ља­њу ци­ви­ла ко­је су не­мач­ке оку­па­ци­о­не сна­ге из­вр­ши­ле у ок­то­бру 1941. го­ди­не.

То­ком де­це­ни­ја та уло­га је про­ши­ре­на на ис­тра­жи­ва­ње кул­ту­ре се­ћа­ња, обра­зов­ни рад и ор­га­ни­зо­ва­ње број­них про­гра­ма по­све­ће­них не­го­ва­њу ан­ти­рат­них и ан­ти­фа­ши­стич­ких вред­но­сти.