Меркелова – књиговођа Европе

„Одлучује се судбина наше заједничке валуте.” „Немци се питају да ли ће платити дугове целе Европе.“ Прву, више него упозоравајућу, реченицу изговорио је штедљиви министар финансија у влади Ангеле Меркел Волфганг Шојбле. Друга реченица заправо је наслов на првој страни најтиражнијег европског и немачког листа – „Билда“.

Између ове две крајности креће се, заправо и прича о односу Немачке према већ виђеним проблемима у еврозони: Грчка, Ирска, Португалија или онима који су у најави: Шпанија, Белгија, Француска... Проблемима који би могли, уколико се на време не „угасе“, да чак и потопе еврозону, а тиме и евро.

А у причи о спасавању евра и еврозоне скептици у први план избацују бројеве од којих просечном Немцу може да се само заврти у глави: за спас Ирске треба одвојити 90 милијарди евра, помоћ Португалији износиће 50 милијарди евра, финансијска одбрана Шпаније могла би да кошта и више од 300 милијарди евра. После навођења ових шокантних бројева евроскептици у Немачкој постављају питање: а ко ће све то да плати. И одмах дају одговор – Немачка.

Овај хорор сценарио није, на срећу, једино немачко виђење онога што се данас догађа (или што би се ускоро могло догодити) у еврозони. Постоје и сасвим другачији „рецепти” за сигуран спас еврозоне.

У једној жустрој ТВ дебати, бивши председник Удружења немачке индустрије Ханс Олаф Хенкел изјавио је, готово јеретички, да Француска, због видљивих економских слабости, већ одавно није члан еврозоне и да би требало направити две европске валуте: јак и слаб евро. Јак – северни евро – важио би у Немачкој и земљама Бенелукса којима би требало да се придруже Данска и Шведска. Слаб евро био би у употреби у јужним европским државама.

Шеф дипломатије Гвидо Вестервеле, који је и сам учествовао у поменутој ТВ дебати, одмах је реаговао упадицом да „односи Немачке и Француске не смеју да буду поремећени”.

„Уколико Француска и Немачка крену одвојеним путевима то би, на крају, могло да доведе и до њиховог трговинског рата”, упозорио је немачки министар иностраних послова, закључујући да „евро једноставно нема алтернативу”.

У расправу се укључио, веома конструктивно, и гувернер централне банке Немачке Аксел Вебер. Први немачки банкар – Вебер је, истовремено, и члан Савета гувернера Европске централне банке (ЕЦБ) – изјавио је да би у случају најгорег сценарија чланице ЕУ пристале да повећају обим фонда за спасавање угрожених чланица Уније – са садашњих 750 милијарди евра (999 милијарди долара) на 890 милијарди евра. Ова сума, сматра Вебер, била би довољна да се у потпуности покрију финансијски проблеми Грчке, Ирске, Португалије и Шпаније а да, при том, евро не буде угрожен.

За Немачку, међутим, остаје кључно питање како ће „оболеле” чланице ЕУ да се понашају и троше новац из фонда за спас. А ту је у главној улози немачка канцеларка Ангела Меркел. У државама које криза најјаче „дрма” – Грчкој, Ирској, Португалији па и Шпанији – немачка канцеларка постала је због „тврдих– ставова мета најоштријих критика. Медији се напросто такмиче ко ће ружније описати и прозвати председницу немачке владе.

У овим, надасве, емотивним критикама провејава ипак и једна непобитна чињеница: без Немачке еврозона и евро, једноставно, немају шансу да преживе. Ангела Меркел је, изгледа, спремна да прихвати водећу улогу у креирању евро-будућности и по цену да „заради” ружније епитете од симпатичне титуле „књиговођа Европе”.

Жарко Ракић

----------------------------------------------

ЕУ споро реагује на кризу

Од нашег сталног дописника

Брисел – Република Ирска до недавно је била синоним за успех и развој европског пројекта, а онда се суочила се са тешком дужничком кризом и растућим дефицитом. Ирска влада затражила је пре десетак дана 90 милијарди међународне помоћи како би спасила државу од банкрота. Зашто је „келтски тигар” пао на колена и да ли сличан сценарио прети другим државама еврозоне?

Ирски модел добрим делом био је заснован на ниским порезима на профит (12,5 одсто) који су били привлачни за америчке компаније. Пореска политика учинила је Ирску привлачном за све врсте бизниса. Од компјутерских корпорација до фармацеутских компанија, сви су ишли у Ирску. У златно доба ирског пореског раја читавих 20 одсто бруто домаћег производа Ирске долазило је од страних компанија.

Кевин Њумен, ирски независни финансијски експерт и саветник у Бриселу, добро је предвидео још летос да ће Даблин пре или касније затражити међународну финансијску помоћ.

„Са пропашћу финансијских фондова и банака у САД, ирске банке изгубиле су главни извор прихода. Бум на тржишту некретнина завршио је у стрмоглавом паду. Ризична улагања и сувише слободна јавна потрошња јевтиног новца довели су до краха. А онда је држава дала гаранције. Нормално је било што су гарантовали за депозите, али влада је отишла предалеко са гаранцијама за дугове банака и створила катастрофалну ситуацију. Верујем да је то била политичка одлука. На крају Даблин се окренуо драстичном смањењу трошкова и међународној помоћи што је добро”, објаснио је Њумен.

Он сада тврди да је ред на Португалију да се без одлагања по истом питању обрати Европској унији и Међународном монетарном фонду.

„Португалија и Шпанија веома лоше изгледају у овом тренутку. Нарочито је лоша ситуација у Португалији”, навео је Њумен и додао да ни „Италија не изгледа сјајно”.

Истовремено, Европска комисија и Португалија одбацили су као неосноване тврдње да Брисел преговара са владом у Лисабону о финансијској помоћи.

„Могу вам потврдити да је то потпуно нетачно”, изјавио је Жозе Мануел Барозо, председник ЕК и бивши португалски премијер.

„Рекао бих да ЕУ сноси добар део кривице зато што превише оклева. Штета од одлагања може да буде немерљива. Португалија има огромне кредитне трошкове, Шпанија такође. Када бих требало укратко да опишем понашање ЕУ у финансијској кризи, рекао бих – то је споро, заиста веома споро. Чак и сада када је вода дошла до грла они успоравају уместо да нападну. То је једини начин да реагујете – да нападнете дуг. Да одмах намирите дугове, јер су они сваким даном све већи. Треба променити смер и стрелицу економије управити навише. Потребно је остварити краткорочно добре резултате и стратешки испланирати опоравак. Финансијско тржиште не прашта грешке”, објаснио је Њумен.

Он није једини који тврди да су трошкови задуживања Португалије и Шпаније превелики и да је потребно да међународне институције одмах реагују својим механизмима помоћи. Од Португалије, Шпаније, Ирске Италије и Грчке, Брисел очекује да у корену срежу фискалну потрошњу, као што су то учинили у Великој Британији и тако изађу из финансијског вртлога који прети да их прогута.

Истовремено националне владе тврде да мере штедње морају да буду праћене снажним улагањима инвеститора. Сви се слажу да је најбоља вест у свему да су немачке банке у бољем стању него пре годину дана.

Владимир Јокановић

----------------------------------------------

Еврозона на „Мажино” линији

Узалуд је Херман ван Ромпај, председник Савета Европе, прошле седмице тврдио да су га медији погрешно цитирали.

„Сви морамо да радимо заједно ако желимо да еврозона преживи ову кризу. Ако еврозона не преживи, неће ни Европска унија”, изјавио је Ван Ромпај током јавне дебате у Бриселу.

Од избијања ирске кризе – друге унутар ЕУ у последњих седам месеци – глобални финансијски експерти, берзански спекуланти, али и водећи европски званичници, нижу мрачне прогнозе о судбини еврозоне.

„Евро је у изузетној опасности након ирске кризе”, оценила је немачка канцеларка Ангела Меркел утичући на најновији пад евра у односу на долар.

„Немачка као да губи осећај за европске циљеве”, упозорава председник еврогрупе Жан-Клод Јункер не скривајући забринутост за „могући развој сценарија унутар блока”.

С оне стране Атлантика, Доминик Штрос-Кан, извршни директор ММФ-а и могући председнички кандидат на француским изборима 2012. године, процењује да би дужничка криза у еврозони могла да располути ЕУ.

Можда се еврозона ове године успут већ распала: агенције за кредитни рејтинг, наиме, већ су разврстале чланице монетарне уније у класе прихватљивих и неприхватљивих инвестиционих ризика, истиче „Фајненшел тајмс”.

У истом тренутку, чланови Управног одбора Европске централне банке – пред избор новог председника 2011. године – јавно се сукобљавају о профилу спасилачког фонда ЕУ након 2013. године. Успут, нико не зна колико хипотекарних губитака европске банке још нису пријавиле финансијским властима.

У том очигледном европском финансијско-политичком кошмару, глобални инвеститори од избијања „грчке кризе” масовно повлаче новац са обода ЕУ.

„Грчка је опитни кунић у рвању берзи против Европе ”, оценио је зимус грчки премијер Јоргос Папандреу.

Са наступом „ирске кризе” – улози у „рвању” драстично су порасли. Берзе сада брутално сецирају финансије чланица еврозоне и отворено се кладе хоће ли и докле трусна монетарна унија преживети.

Како ће се Француска изборити са буџетским дефицитом од 8,5 одсто? Да ли ће Велика Британија крајем 2010. стварно забележити већи дефицит од Ирске... нове су дилеме инвеститора далеко од „јужне периферије” еврозоне, које увелико обарају вредност монете ЕУ.

Разлога за зебњу изгледа има напретек.

Страни приватни кредитори усмерили су преко 2.000 милијарди евра само на финансијско тржиште Португалије, Ирске, Италије, Грчке и Шпаније.

Атина и Даблин већ су се пријавили ММФ-у за помоћ. Из Берлина у међувремену већ саветују Португалији да се обрати Фонду не би ли заштитили Шпанију.

„За одбрану еврозоне од шпекуланата Шпанија је последња линија одбране – она симболична Мажино линија”, оцењује париски „Монд”.

Одакле ће Шпанија идуће године намирити 192 милијарде евра дуга који приспева на наплату, преноси дилему инвеститора агенција Блумберг.

Нема шансе да ће Шпанија затражити санациони програм од ЕУ или ММФ-а, инсистирао је прошлог петка премијер Сапатеро. Упркос премијеровом зарицању, трошкови сервисирања шпанског дуга додатно су поскупели крајем прошле седмице.

„Берзе уопште не верују да је еврозона у стању да обузда дужничку кризу. Већ три чланице еврозоне (Грчка, Ирска, Португалија) искључене су са међународног тржишта хартија од вредности”, истиче америчка Сити банка.

Упадљиво несложни, званичници ЕУ још не прихватају да се дужничка криза у испреплетеној монетарној унији већ разлила, са можда несагледивим последицама по Европску унију.

Судбоносно питање постаје – може ли Европа да обједини напоре у судбоносном рвању са берзама.

Тања Вујић