Бокан: Никада неће моћи да студирају сви оно што желе

Студенти неколико факултета и високих школа требало би данас да почну штрајк глађу, незадовољни што им Влада Србије није испунила захтев да се сви који имају 48 и више бодова школују о трошку државе. Наше саговорнице – проф. др Неду Бокан, проректорку Универзитета у Београду, и Јелену Вељић, студенткињу Филозофског факултета и некадашњу студенткињу продекана, питамо да ли је штрајк глађу легитимно средство студентске борбе.

Вељић: Мислим да је то последње средство. Пре овога су били разговори са управама факултета, затим смо организовали протесте и сад нам је преостао само штрајк глађу.

Бокан: Не сматрам да студентима треба ускратити исказивање незадовољства, и ја сам учествовала у демонстрацијама, треба дати подршку, али не да их бодримо тако да штете свом здрављу.

Политика: Да ли су студенти у праву?

Бокан: Да бих вам одговорила на то питање, морала бих да разговарам с њима о томе који су њихови захтеви. Ја нисам разговарала с представницима ове групе која протестује, за захтеве сам сазнала из медија.

Политика: Нама су рекли да сте их примили пре две недеље, студент продекан Географског факултета…

Бокан: Да, ево сад сте ме подсетили, али ја их нисам примила као званичну делегацију студената у протесту, већ су код мене били као тројица студената Географског факултета који су рекли да имају већи број студената на једној групи са 48 и више бодова. Ја сам им одговорила да законске основе за испуњавање њихових захтева нема, да су финансијске могућности државе такве какве су и да има велики број самофинансирајућих студената на појединим факултетима.

Вељић: Факултети имају већи број самофинансирајућих студената јер држава не улаже довољно у високо образовање. Држава дугује огромна средства за последњих неколико година и за буџетске студенте.

Бокан: Баш због тога што је држава у таквој ситуацији, Сенат Универзитета је прихватио повећање квота како би сви студирали оно што желе, али у статусу самофинансирајућих. Ако бисте ишли на ту варијанту да сви студенти који желе иду да студирају о трошку државе на Факултету политичких наука или Факултету организационих наука, где је укупна квота 800 студената, ја бих се прва побунила као професор Математичког факултета и сви професори с техничких факултета. Зашто да се њима омогући да се толико студената финансира из буџета када не можемо негирати потребу државе да школује кадар и за образовање и за технику и остало? Држава мора да сагледа свој укупни интерес.

Вељић: Али ми немамо никакви визију државе. Које су њене потребе? Држава се ниједном, макар за протеклих десет година, није изјаснила које су њене потребе.

Бокан: Слажем се, стратегија развоја високог образовања је у процедури. Међутим, препознаје се, рецимо, у информисању преко Националне службе за запошљавање који профили се траже.

Вељић: Да ли уопште веза високог образовања с тржиштем рада треба да буде толико јака? Тржиште рада се мења из године у годину.

Број студената који се уписује на сваком факултету није се мењао протеклих 10 година. Оно што се десило јесте да је држава смањила улагања у високо образовање и због тога ми имамо рангирање као систем од 2005. године. А да не помињем да нисмо знали који су критеријуми рангирања све до ове године.

Бокан: У јуну је измењен закон на иницијативу студената, Сенат је затим у кратком интервалу утврдио критеријуме опет уз вашу сагласност.

Вељић: Закон који је прописивао да се успостави систем студија који је ефикаснији и квалитетнији је донет 2005. године. Дакле, за пет година ништа није урађено, а не за три месеца. ЕСПБ бодови код нас нису адекватно обрачунати и зато се десило да смо прве године када су примењени, у јануару 2007. године, имали пролазност на београдском Универзитету од 14 одсто.

Бокан: То су били подаци само за први испитни рок. Да би се сагледао резултат реформе неопходно је бар 10 година радити јер ово су врло сложене и деликатне процедуре.

Вељић: Онда би требало направити неки систем који неће омогућити да студенти тих 10 година, колико траје процес прилагођавања, трпе. ЕСПБ бодови нису адекватно обрачунати, а повезани су са системом финансирања и рангирања.

Бокан: Студенти су иницирали рангирање, закон је усвојен 30. јуна, а ја сам за студентско незадовољство сазнала тек када је поодмакао семестар.

Вељић: И током марта и априла постојали су студентско-средњошколски протести на којима се захтевало укидање рангирања. Тада је закон био у фази преднацрта. Студентски представници који су учествовали у изради финалне верзије закона нису услишили студентски став.

Бокан: Ви онда треба да прозовете ваше представнике.

Вељић: То смо и учинили.

Политика: Како би Јелена Вељић да је министар просвете решила овај проблем?

Вељић: Прва ствар коју министарство не ради јесте да не тражи више средстава за високо образовање. Мање од један одсто буџета Републике Србије се улаже у високо образовање, од чега 95 одсто за плате професора. А држава се обавезала да ће покривати и материјалне трошкове и плате запослених и улагања у научноистраживачки рад и у библиотечки фонд и у опрему за наставу. Држава ништа од тога не ради.

Бокан: Немојте баш рећи да ништа не ради, ипак одваја средства за научноистраживачки рад. Сви професори и асистенти учествују у пројектима које финансира Министарство за науку и технолошки развој, учествујемо у бројним пројектима међународног типа, користимо средства бројних фондација...

Вељић: Ја сам говорила о Министарству просвете. Ми сада немамо увид у финансије ни у то како министарство контролише факултете. Систем финансирања није добар.

Бокан: То је и министар на заједничкој седници Сената и Савета Универзитета у Београду истакао као проблем о коме треба разговарати. Али, и када се регулише финансирање у складу са стандардима који су препознати на нивоу ЕУ, опет вам тврдим да нећемо имати ситуацију у којој ће сви студенти моћи да студирају оно што желе и онолико година колико желе.

Политика: Зашто је толико тешко остварити тих 60 ЕСПБ бодова, да ли је ово протест лењих студената?

Вељић: Ми нисмо лоши студенти. Занимљиво је да је већина студената који су у протесту на буџету и имају високе просеке.

Бокан: А што онда они протестују?

Вељић: Зато што доста њих зна да ће следеће године можда бити у истом проблему и сматрају да није праведно да таква врста рангирања постоји. Из наше перспективе кривица је на погрешној примени реформе. Они који су били задужени за њено спровођење апсолутно нису радили свој посао, али су урадили све да себе и своја радна места заштите. Национални савет се састоји од већине професора, а он прописује стандарде које вреднује Комисија за акредитацију коју такође чине професори. Шта значи када ја пишем стандарде да саму себе оценим?

Бокан: Наши стандарди су прописани у складу са онима на нивоу Европе.

Вељић: Упркос стандардима лош је систем где професори сами себе оцењују.

Бокан: И студенти оцењују.

Вељић: Да, али су на већини факултета резултати евалуације професора тајни.

Бокан: И у другим државама су веома различита мишљења о томе да ли треба све до краја да буде транспарентно. С деканима и продеканима сам разговарала о ефектима ове анкете и већина ми је рекла да су ефекти препознатљиви. Уосталом, имате на наставно-научном већу сваког факултета 20 одсто представника и ако 20 процената студената чланова дођу на веће, ја вам тврдим ако нешто они инсистирају да ће то и да промене.

Вељић: Али ни тих 20 одсто нема увид у резултате.

Бокан: Па нема, али ће променити у смислу усвајања другачијих норматива на факултету. Инсистирајте на транспарентности ако сматрате да вам је то битно.

Вељић: Лако је то рећи у теорији, али у пракси оно што се дешава јесте да су у већини случајева ти студенти просто прегласани.

Бокан: Па знате шта, студенти пишу и петиције на факултетима. Хоћете да кажете да студенти у претходним годинама нису постизали никакве ефекте?

Вељић: Нисмо ништа постигли на научним већима.

Бокан: Не бих се баш сложила. Онда да не трошимо ресурсе Универзитета за студентски парламент, студента продекана, ако сматрате да то нема никаквог ефекта?

Вељић: Не трошите. Ко је учествовао у изменама закона? Милан Поповић. Како је могуће да студент проректор после серије протеста не предложи да се из закона не избаци концепт рангирања?

Бокан: Али студентски парламент је поново предложио Милана Поповића као студента проректора.

Вељић: Да, али то је једна потпуно нова тема. Знате какве смо скандале имали прошле године и на Филозофском факултету. Јасно је да је парламент постао једно средство манипулације у који се више убацују људи из неких других сфера, а оне они који треба да заступају студентске интересе. Омладине политичких странака су потпунио преузеле већину у студентском парламенту.

Политика: А у овом протесту нема утицаја политичких странака?

Вељић: Ја не знам никога ко је у некој странци у овом протесту, али знам да и у овом сазиву парламента имате чланове Демократске странке и СНС-а који нас нису подржали. Потпуно је апсурдно да студентски представници не подрже протест студената, а неки други су то урадили, на пример председник студентске конференције академије струковних студија.

Политика: Ви очигледно имате проблем са студентским представницима с једне стране, с друге сте разједињени.

Вељић: Имамо. И јесте, студенти су потпуно разједињени.

Бокан: То сам и ја приметила, за разлику од првих година, моја комуникација са студентским представницима током ове године није била добра. Али ја ту видим још један проблем: ми смо добили квоте за буџетске студенте на докторским студијама тек крајем октобра први пут, а закон је усвојен 2005. Дакле, студенти докторских студија су имали разлога свих ових пет година да буду у перманентном протесту. Студенти мастер студија такође имају разлога за незадовољство јер су квоте за буџетске студенте ограничавајуће.

Вељић: Други наш захтев који је поднет влади јесте да се повећају квоте и за мастер студије. Чињеница је да је факултетима интерес да имају што више самофинансирајућих студената. И докле год су професорке плате „увезане” за школарине, професори се неће бунити и тражити да им држава да оно што им дугује за последњих ко зна колико година, већ ће најлакше решење бити да повећају школарину.

Бокан: Пазите, проблема око трошења сопствених средстава сигурно има и критеријуми се морају мењати, то је и министар поменуо на последњој седници и ту се с вама слажем. Али факултетима није од интереса да имају више самофинансирајућих, већ буџетских студената, јер је рата коју факултет добија за буџетског студената већа него што факултет наплати.

Такође велики број факултета (Филолошки, Правни и Економски, на пример) ослобађа плаћања школарине студенте на мастер студијама, чак дају и стипендије онима са слабијим материјалним статусом. Сви факултети, или већина, својим асистентима обезбеђују плаћање школарине, барем у смислу просте репродукције наставног кадра.

Вељић: Да, али они се воде као запослени на факултету. Студент докторских студија има право да буде асистент. Асистенти имају плату. Факултети често калкулишу, па им уместо плате дају школарину јер су на неким факултетима плате веома високе и у том случају би после плаћања школарине студентима остало и нешто пара у џепу. Дакле, делује као да их ослобађају школарине, а заправо им дугују део плате.

Што се тиче рате за буџетске студенте, она јесте већа, али је држава не плаћа на време. На Универзитету уметности целе прошле године нису уплаћена средства, да би УУ сада условљавао упис следеће године плаћањем школарине за претходну јер држава није платила. Оно што је одувек био проблем и што је испало потпуно неетички јесте да се професори никада нису удружили и подржали студенте.

Политика: Значи идеја је да студенти и професори заједно изађу на улице?

Вељић: Да, тако би требало да буде.

Бокан: Тешко ће 100.000 студената и запослених да постигне консензус и изађу на улице, поготово што мислим да о свему можемо да разговарамо. Ја сам се с вама сложила да има смисла да се разговара о трошењу сопствених средстава, о школаринама, о ефектима које смо постигли у досадашњој реформи, али не и да свима треба омогућити да студирају шта хоће…

Студенти увек могу преко студентског парламента или као група студената, да поднесу предлоге како да се побољша квалитет студија. Ево, ја као проректор могу да вам обећам да ћемо те предлоге анализирати и дати даље у процедуру и ректору и Сенату, али и ви треба добро да осмислите своје захтеве и убедите нас у њихову корисност.